Prikaz romana „Dani u knjižari ’Morisaki’“ Satošija Jagisave
Knjige koje govore o knjigama i knjižarama uvek su pun pogodak, složićemo se! Doduše, treba biti i na oprezu – šta ako nas takva knjiga izneveri i (ne daj Bože) razočara svojim prikazom jednog od omiljenih mesta na svetu svakog knjigoljupca? Zapitam se ponekad, može li uopšte neka knjiga verno da dočara tu moju ljubav prema knjižarama.
Možete da se opustite, nema razloga za strah! Navukao sam se na roman Satošija Jagisave već nakon prvih nekoliko rečenica.
U knjižari Morisaki živela sam od početka leta do ranog proleća sledeće godine.
Moj stan je bila soba na spratu iznad knjižare. Tu sam boravila zatrpana knjigama. Soba je bila tesna, mračna, strašno vlažna i, povrh toga, ispunjena mirisom buđi od polovnih knjiga.
Ipak, do dana današnjeg nisam zaboravila dane koje sam tu proživela. Zašto? Zato što sam baš na tom mestu našla povod da otpočnem pravi život. Da nije bilo tih dana u knjižari Morisaki, moj potonji život bi sigurno bio bled, dosadan i samotan.
Ta knjižara mi je dragoceno mesto koje ne mogu zaboraviti.
Život mlade Takako, koja ima dvadesetak godina, u Tokiju okreće se naglavačke kada joj dečko iz vedra neba saopšti da se ženi – ali ne njom. Sasvim razumljivo, to je za nju veliki šok. Daje otkaz, a zatim prihvata poziv svog ujaka Satorua da živi i radi u njegovoj knjižari polovnih knjiga u čuvenoj tokijskoj četvrti Đimboću, poznatoj po velikom broju knjižara. U početku je skeptična – niti je strastveni čitalac, niti joj se dopada ideja da se vrati svojima jer to doživljava kao poraz. Međutim, tihi šarm tog mesta polako počinje da čini svoje i, živeći iznad prodavnice, Takako otkriva ljubav prema svom novom domu.
Na kraju krajeva, ako se ne potrudiš da zaista priđeš drugom čoveku, nećeš ništa saznati o njemu, makar ti bio rođak ili makar proveli niz godina u istom odeljenju ili firmi.
Iako su knjige suštinski deo priče, ova knjiga zapravo govori o odnosima među ljudima. Takako godinama nije viđala svog ujaka Satorua i jedva da o njemu nešto zna, dok ga veći deo porodice smatra svojevrsnim čudakom. Međutim, radeći za svog ujaka, ona počinje da ga bolje upoznaje i uviđa da je on mnogo kompleksniji nego što je mislila. Satoruov odnos sa suprugom Momoko je složen – na samom početku knjige saznajemo da ga je Momoko napustila pre pet godina, mada se u drugoj polovini priče ona ipak vraća.
Roman prosto odiše nekom blagom melanholijom i izvesnim nostalgičnim šarmom, koji su dodatno prožeti složenim odnosima (između ljudi, ali i jedne mačke) i dubokim životnim pitanjima. Nema tu neke velike akcije, ali odraz nesumnjivo idealizovanog japanskog načina života i meditacija o onome šta je zaista važno u životu na mene je ostavila snažan i sjajan utisak. Atmosfera knjige podseća na filmove studija „Gibli“, a verujem da bi se dopala i ljubiteljima Harukija Murakamija, iako nije toliko kompleksna kao njegova dela.
Roman „Dani u knjižari ’Morisaki’“ namenjen je svim poklonicima japanske kulture i književnosti, kao i onima koji će to tek postati. Pošto ima skromnih 150-ak strana, čita se u jednom dahu ali, poput najboljih savremenih japanskih dela, ostaje dugo u pamćenju. Ukratko, ova knjiga je poput jednog velikog, toplog zagrljaja.
Autor: Mark Jon
Izvor: sffworld.com
Prevod: Kristijan Vekonj
