Prikaz romana „Čovek godine“: Adrenalinska vožnja
Priča romana „Čovek godine“ britanske autorke Ilijane Zander počinje šokantnim događajem koji odmah postavlja ton celog štiva. Natalina najbolja prijateljica Kara odlazi iz noćnog kluba sa nepoznatim muškarcem, a već narednog jutra pronađena je bez svesti na autobuskoj stanici. Doktori nisu sigurni da li će se ikada probuditi iz kome. Ovaj događaj predstavlja pokretač cele radnje i motivaciju glavne junakinje, koja odbija da poveruje da je sve samo nesrećan slučaj. Kada na naslovnici časopisa prepozna muškarca sa kojim je Kara poslednji put viđena, Natali postaje opsednuta idejom da ga razotkrije.
Muškarac u pitanju je Džefri Rozenberg: bogataš, filantrop, tehnološki genije i medijska zvezda proglašena za „čoveka godine“. Javnost ga vidi kao savršenu osobu. Međutim, upravo u toj slici Natali vidi nešto veštačko i uznemirujuće. Ona se infiltrira u Džefrijev svet tako što prihvata posao kućne pomoćnice u njegovoj luksuznoj vili, čime roman prelazi iz klasične misterije u priču o prikrivenoj istrazi i psihološkoj igri „mačke i miša“. Vila postaje gotovo zaseban lik romana: ogromna je, luksuzna, hladna i puna tajni; većina osoblja deluje uplašeno, pravila kućnog reda su neobična, a prethodna kućna pomoćnica misteriozno je nestala bez traga. Natali ubrzo oseća da je neko posmatra i prati, čak i van kuće.
Jedna od najvećih snaga romana jeste upravo atmosfera stalne napetosti. Čitalac sa Natali oseća paranoju i strah, jer nikada nije siguran kome može da veruje. Svaki lik deluje sumnjivo, svaka prostorija krije novu tajnu, a svaki razgovor može imati dvostruko značenje. Kratka poglavlja dodatno ubrzavaju ritam i stvaraju osećaj žurbe.
Natali nije savršena kao heroina. Ona često donosi impulsivne i naivne odluke. Međutim, upravo te i druge mane čine je realističnijom. Ona nije profesionalni detektiv niti posebno sposobna istražiteljka, već obična osoba vođena emocijama, besom i željom za pravdom. Njena istraga često deluje haotično i opasno, ali upravo to doprinosi osećaju nepredvidljivosti. Autorka neprestano koristi tehniku lažnih tragova, kako bi usmerila pažnju čitaoca na pogrešne osobe. Čak i kad se pomisli da je istina otkrivena, pojavljuje se novi obrt koji potpuno menja perspektivu.
Najveći preokret romana (oprez, spojler!) otkriva da Džefri Rozenberg zapravo nije pravi Rozenberg. Onog pravog – povučenog genija za kriptovalute – prevarant i manipulator Nik ubija, posle čega će pronaći glumca koji fizički podseća na Džefrija i koristiće ga kao lažnu javnu figuru dok on iz senke upravlja celim poslovnim carstvom. Ovaj obrt pokazuje koliko je identitet u savremenom svetu postao performans i koliko lako javnost poveruje u pažljivo konstruisanu sliku.
Na kraju romana istina konačno izlazi na videlo, negativci dobijaju ono što zaslužuju, a Natali priliku za novi početak. Epilog, smešten godinu dana kasnije u Grčku, uvodi i romantičnu notu. Tako je „Čovek godine“ roman koji savršeno ispunjava svoju svrhu: da zabavi, uzdrma, povremeno razneži i drži čitaoca u neizvesnosti do poslednje stranice. Posredi je inteligentno konstruisan triler koji koristi atmosferu paranoje, lažne identitete i neprestane obrte kako bi stvorio intenzivno čitalačko iskustvo. Ilijana Zander pokazuje da razume šta publika psiholoških trilera želi: misteriju, napetost, opasnost i šokantna otkrića.
Roman ostavlja utisak adrenalinske vožnje kroz svet bogatstva, laži i manipulacija, gde niko nije ono za šta se predstavlja. Upravo stoga „Čovek godine“ ostaje vrhunski zanimljiv primer modernog psihološkog trilera koji uspešno kombinuje glamur i opasnost, pružajući čitaocu nekoliko sati čistog uzbuđenja i bekstva od stvarnosti.
Autor: Domagoj Petrović
