Prikaz romana „Burleska gospodina Peruna boga groma“: Haos i avangarda
Radeći između dva svetska rata, u vreme kada se svet polako oporavljao, budio i težio promenama kako bi se oslobodio stega prošlosti i okova tradicije, naš čuveni pisac Rastko Petrović bio je vrlo sklon avangardi, te ne čudi što je njegov roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“ tadašnja kritika dočekala na nož i zasula ga drvljem i kamenjem. On u njemu, za ondašnje prilike prilično kontroverzno, meša sve motive na kojima je srpski nacionalni duh bio zasnovan – one iz istorije, narodnih pesama, srednjovekovnih legendi i Biblije – i stvara burlesku u kojoj su slovenski bogovi raskalašni, raspojasani i razuzdani, skloni kojekakvim bahanalijama.
Rastko je rođen u porodici bogatog u uglednog Srbina i učiteljice kao najmlađe dete, ali je rano ostao bez roditelja, a u Prvom svetskom ratu i bez sestre, čuvene slikarke Nadežde Petrović. Kroz njihovu kuću vazda su defilovali najveći intelektualci toga doba, te je Rastko rastao okružen najbistrijim umovima u kraljevini. Na studijama u Parizu kretao se u krugovima i svetski poznatih pisaca i umetnika, od Elijara, Žida i Bretona do čuvenog Pikasa. Izloženom na takav način najmodernijim mislima i idejama, nije ni čudo što je njegova prva knjiga „Burleska gospodina Peruna boga groma“ podelila javnost. Čak su mu se i podsmevali, ali je imao podršku velikana poput Crnjanskog, Vinavera i Isidore Sekulić. Tek nakon što je uz pomoć čuvenog Milana Rakića proputovao Evropu, delove Afrike i Azije, Rastko konačno dostiže slavu i odobravanje s našim najpoznatijim putopisom „Afrika“. Rat je proveo u Sjedinjenim Američkim Državama kao naš vicekonzul i tamo je 1949. i umro.
Već od prvih rečenica jasno je da je Rastko u burleski želeo da napiše nešto avangardno – konstrukcije su iščašene, ponegde čak i psihodelične, ne haje previše za pravopis i gramatiku, igra se vokabularom, izmišlja svoja pravila i ne ulaguje se čitaocu. U samoj priči slovenski bogovi Perun, Dažbog, Radgost i ostali predstavljaju se kao kivni, razuzdani, haotični, često nerazumni i bespoštedno zli, njihov raj više liči na rasulo i bezvlašće nego na božanski eden. Doline za sobom riju i ostavljaju kada noću krenu u ljubavne pohode, poplave na ljude šalju kad se razljute, obljubljuju sopstveni rod... Kroz priču o njima, Rastko na sebi svojstven način opisuje razvoj čovečanstva od paganizma do savremenog doba.
U ponekim opisima Rastko doseže neslućene pesničke visine koje roman izdižu iz meteža zbrkanih ideja, scena, obrta i zapleta, kao, recimo, ovaj nadahnuti odlomak:
Trava i zemlja omekšavaju da bi mu bili postelja, nebo i oblaci se sagibaju da ga pokriju, kamen se zagreva mesto jastuka, dvore ga jele i omare, skupljajući sve mirise planinske, vetar mu sprema ponude, kiša iz oblaka ga umiva, poji ga soko tica siva, miluje ga sunce sa visine, pohode ga mravići iz trave, puni su brige listovi na granama, žale ga nebeske zvezdice, ljube ga gorske bubice, maze ga cvetovi deteline, šapuću mu zrikavci, budi ga gorski vuk, otkriva ga zora nevesta, celiva lahor jutarnji, klanjaju se čopori volova, daju mu svoje mlečne suze krave tek isterane, grle ga čobanice, kiti ga klasje žitno, čuva ga hladni studeni izvor, pozdravljaju ribe iz reka, pevaju mu valovi izvorski, kliču mu gore i brda, dozivaju ga divlji golubovi, doziva ga frula sa trla, dozivaju ga ovce i ovnovi, dozivaju ga ždrebice razigrane, dozivaju ga toke junačke.
Sam roman sa svojim nepovezanim delovima deluje poput kakvog kolaža, priča često samu sebe podriva i urušava se i opet gradi i diže, što je u skladu s Rastkovim zadatkom raslojavanja i analiziranja folklora, mitova i tradicije, prožetog sopstvenim materijalnim, ali i čulnim, predstavama sveta i istorije.
Autor: Miroslav Bašić Palković
