Put do književnog uspeha slovenačke književnice Bronje Žakelj po mnogo čemu nije tipičan: iako je književnost zavolela odmalena i diplomirala novinarstvo na Fakultetu društvenih nauka, a zapažene tekstove sporadično objavljivala  u periodici, debitantski roman „Belo se pere na devedeset“ objavila je tek kada joj je bilo 49 godina u izdavačkoj kući Beletrina iz Ljubljane. Njeno ostvarenje, nastalo na osnovu sećanja na tri poslednje decenije veka iza nas, nagrađeno je 2019. godine nagradom Kerstnik. Još veći uspeh ovo ostvarenje doživelo je kod čitalaca, postajući svojevrsna književna senzacija: na maternjem jeziku prodat je u više od 20.000 primeraka, dok je u slovenačkim bibliotekama neprikosnoveno zauzeo mesto najčitanije knjige. Ova ispovedna proza, koju nije lako žanrovski odrediti, prevedena je na brojne jezike, a odnedavno, zahvaljujući književnici Sonji Ćirić, možemo je u izdanju Lagune čitati i na srpskom jeziku.

Pristupajući pisanju kao katartičnom činu, u nastojanju da oslobodi svoje duboko povređeno emocionalno biće, da ponovo, sa značajne vremenske distance sagleda sled ličnih tragedija, Bronja Žakelj je upravo postigla ono što brojnim autorima koji pišu s ambicijom da tekst objave i dopru do čitaoca teško uspeva. Prividna lakoća pripovedanja prožeta humorom i ironijom, postepeno sazrevanje pripovedačkog glasa od naivnog deteta do mlade žene koja podnosi najteža iskušenja i svedeni govor o najbolnijim iskustvima ̶ naročiti su kvaliteti proze Bronje Žakelj. Oni su prirodna posledica činjenice da je tema dela „Belo se pere na devedeset“, zapravo, sama našla pisca: gubitak majke, iznenadna smrt brata, pa tiho gašenje bakinog života, emocionalno udaljavanje od oca u toku lečenja od maligne bolesti koja je ophrvala mlado biće, vremenski su se poklopili sa krajem socijalističke epohe i raspadom Jugoslavije, tako da, zaranjajući u sećanja, autorka ne opisuje samo kraj svog detinjstva i mladosti, već urušavanje i nestanak čitavog jednog osunčanog i sigurnog sveta.

Obraćajući se majci, kao da želi da popuni emotivni zjap nastao njenom smrću i da oživi sećanje na zajedništvo, prisnost i bezbrižnost, autorka u prvom delu svog ostvarenja do detalja evocira život jugoslovenske porodice koja je živela životom tipičnim za poslednje decenije 20. veka. Neizostavno okupljanje pred televizijskim ekranom u 19.15, kada je počinjao crtani film, da bi potom usledio Dnevnik, mirisi domaće kuhinje, komšijsko ritualno ispijanje kafe, familijarna okupljanja, nepromenjivi meniji na proslavama rođendana i državnih praznika, odlasci na izlete i u seoski ambijent, letovanja u jadranskim kampovima i odmaralištima, kupovina artikala dostupnih većini građana i čitava galerija dragih srodnika, kolega, suseda i drugara u ovoj prozi liče na sličice i beleške koje su brižljivo, iz godine u godinu, slagane u kutiju od Pekovih cipela. U takvoj mirnoj harmoničnoj atmosferi i uobičajenom komforu, od budućnosti se, čak i neosetno, očekivalo mnogo. Ali majčina smrt, kojoj je prethodila selidba u novi, moderno uređeni stan, postala je najvažnija tačka na vremenskoj liniji – trenutak do koga traje jedna epoha i od koga počinje doba u kome više ništa neće i ne može biti isto. Nakon majčine dugo skrivane borbe sa kancerom ostali članovi porodice samo prividno nastavljaju da žive. Emotivno su zgasli, vezani međusobno jedino osećanjem krivice i tinjajućom patnjom za preminulom Mitjom. Njene poslednje reči, upućene još nedorasloj kćeri umesto svih saveta, uputstava i ohrabrenja za koje će biti uskraćena, simbolično su izabrane za naslov knjige. Odatle kao da sugerišu: sve slučajno i namerno načinjene mrlje treba nekako izbeleti, učiniti da ono što je bilo blistavobelo makar u sećanju ostane netaknuto, čisto i jasno. A zapravo, čitav vidik buduće srednjoškolke kao da je ispran bolom koji ne jenjava: i prve ljubavi, i dalje školovanje, i smrt predsednika države kojom počinje raspad zemlje i otcepljenje Slovenije, jedva da su primetni u pozadini velikih ličnih tragedija sa kojima će se protagonistkinja tek suočiti. Prepuštena sama sebi i neizmernoj patnji zbog gubitka bližnjih, ona teško nalazi smisao da se bori sa metastazama koje se odvijaju u njenom telu. Užasi kroz koje prolazi kao onkološki bolesnik opisani su toliko uverljivo da čitalac i sam počinje da gubi dah, oseća fantomske bolove i jezu pred svakom budućom stranicom. I zato će ga ova knjiga zauvek promeniti: učiniti da se oseća manje sam na ovom svetu i da neprocenjivim smatra svaki trenutak života koji je, za razliku od fikcije, uvek uverljiv, s apsolutnim pravom na nedoslednost i preteranost.

Autor: Olivera Nedeljković