Prikaz romana „Američki psiho“, Breta Istona Elisa

Kada je knjiga objavljena, 1991, kritika ju je, blago rečeno, dočekala na nož – ali ono što im je promaklo jeste činjenica da je serijski ubica Patrik Bejtmen jedna od najsmešnijih komičnih kreacija još od Bertija Vustera.

Skoro da je besmisleno pisati blog o romanu „Američki psiho“. Većina je odavno donela svoj sud o Patriku Bejtmenu i njegovom ubilačkom pohodu na japi scenu Njujorka. Možda bi najbolje bilo napisati samo: „Raspravljajte.“ Neću uspeti da promenim vaš stav, zar ne?

Kada smo to raščistili, zanimljivo je primetiti koliko je savremeno mišljenje o ovoj knjizi povoljnije od mišljenja koje je preovladavalo 1991. Pretpostavljam da će danas vaši komentari o delu Breta Istona Elisa biti mnogo blaži nego što bi bili pre 20 godina. Budući da je roman „Američki psiho“ već prepoznatljiva pojava u književnosti i opšte prihvaćen kao jedan od modernih klasika, zanimljivo je vratiti se u prošlost, prelistati arhive i otkriti koliko su kritičari mrzeli ovu knjigu kada se prvi put pojavila.

U kritici za „Gardijan“, na primer, Džoan Smit je roman opisala kao „gadan, brutalan i dugačak“. Uz određenu dozu neprimerenog zadovoljstva, ocenila je da su prikazi ubistava „neubedljivi“, zaključivši da je reč o „potpuno beznačajnom, loše napisanom delu, kojem nedostaju smisao i poenta“. Endru Moušn je u „Obzerveru“ lamentirao zbog toga što je knjiga „ubistveno dosadna, a u većem delu i do krajnjih granica odvratna. Ali nije zanimljivo-odvratna, već odvratno-odvratna; mučna, jeftina, senzacionalistička, besmislena, pa je moguće da će autoru možda doneti nešto novca i slave.“

Reći za ove kritičare da pate od nedostatka smisla za humor suviše je blaga ocena, gotovo isto onoliko koliko je blaga ocena koju sam pronašao na Vikipediji: „Bejtmenovo mentalno stanje postepeno postaje sve sumnjivije.“

Ali uticaj kritičara je bio zanemarljiv kad je reč o mržnji prema knjizi. Dobro je poznat njen neuobičajeno problematičan dolazak na svet. Izdavačka kuća „Didakta“ („Simon and Schuster“) je u poslednjem trenutku  odbila da je objavi, i Elis je odšetao sa avansom od, navodno, 300.000 dolara. Izdavači su tvrdili da su imali uređivačke nesuglasice; Elis je tvrdio da su se povukli iz straha od komercijalnog neuspeha. Magazin „Spy“ je ubrzo potom objavio zastrašujući članak o načinu na koji Bejtmen dere kožu sa žena, a ogranak Nacionalne ženske organizacije iz Los Anđelesa,  naoštrio se za napad (ocenjujući delo kao „roman o torturi i komadanju žena“) preteći bojkotom svakoga ko se usudi da je objavi.

Na sreću, Soni Mehta, glavni i odgovorni urednik „Knopfa“ (ogranka izdavačke kuće „Rendom haus“), otkupio je knjigu, braneći svoju odluku ocenom da je Elisov roman „ozbiljan“. Bojkot se zaista dogodio, kritičari su razapeli knjigu, i protiv toga se javila samo nekolicina usamljenih glasova (kao što je Fej Veldon – takođe iz „Gardijana“ – koja je pokušavajući da se iskupi, roman opisala kao „savršeno kontrolisano, značajno delo“).

I kao što to najčešće biva, upravo su lobiji za bojkot i ignorisanje romanu doneli neverovatan publicitet, prodata je u više stotina hiljada primeraka i do danas je ostala jedno od obaveznih štiva. Čini se da je Elisovo seciranje kreatura koje lutaju Volstritom mnogo relevantnije danas, nakon velike svetske ekonomske krize. Ideja o serijskom ubici koji dela naočigled svima, jer niko u njegovom okruženju nije spreman ili sposoban da vidi dalje od njegove frizure, odeće i plate, deluje zastrašujući proročki u svetlu raznih finansijskih sklandala. Soni Mehta je bio u pravu. To i jeste „ozbiljno“ delo: ozbiljno smešno, ozbiljno oštro, ozbiljno bolesno, i da  upotrebimo izraz Endrua Moušna, ozbiljno ozbiljno.

Pored svega toga, ovo je veoma značajno književno delo. Sudar apsurdne realnosti i poremećene fantazije daje odličan rezultat. Lik Bejtmena – opsesivan, ali samo za nijansu manje nenormalan od sadržaja prosečnog časopisa – predstavlja savršeno dostignuće: jednako je uznemirujuće kada junak opisuje odelo, „emocionalnu iskrenost“ Fila Kolinsa ili kada radi nezamislive stvari prostitutkama. Osim toga, prisutna je i neka zbunjujuća nesigurnost u sve što se dešava. Da li treba verovati u bilo šta što Bejtmen izgovori? Da li on zaista dobro izgleda? Da li on zaista privlači face kako se čini? Da li je on stvarno ubica? Da li bankomati zaista zahtevaju da ih hrani mačkama? Nemoguće je reći. Ali nema sumnje da je reč o svojevrsnoj osudi kulture.

Ipak, govoriti samo o tim teškim temama, potpuno nepravedno izostavlja najznačajniji aspekt romana „Američki psiho“: činjenicu da je urnebesan. Pored toga što je neverovatno odbojan, Patrik Bejtmen je komična kreacija na najvišem nivou. Njegov snobizam, njegov loš ukus, njegova opsednutost „Jadnicima“ i sposobnost da Hjua Luisa i „Vesti“ shvati vrlo ozbiljno, njegov strah pred osobom koja ima bolju vizitkartu od njegove, njegova neprestana briga zbog „nekih videokaseta koje treba da vrati“ – sve to sačinjava jednu od najkomičnijih kreacija nakon Bertija Vustera. Istina, on nije baš tako prijatno društvo kao Berti, ali šta ste očekivali? On je psihopata.

A sad raspravljajte.

Autor: Sem Džordison

Izvor: theguardian.com

Prevod: Maja Horvat