Autorka je pred sebe postavila zadatak da napiše epistolarni roman – i sjajno uspela u tome. Vreme je tridesetih, mlada crnkinja sa američkog juga po imenu Sili je glavni narator (uglavnom se obraćajući bogu), a život opisan u njenim pismima je izuzetno mučan. Još kao vrlo mlada, Sili je silovao očuh (što je još gore, ona veruje da je on njen pravi otac). Primorana je da rodi dvoje dece koja su joj kasnije oduzeta. Udata je bez svog pristanka za starijeg muškarca, Alberta – koji bi radije oženio njenu sestru Neti. Žrtvujući Albertu svoje telo, bez ljubavi ili bilo kakvih emocija, Sili spašava sestru i omogućava joj da pobegne, pa Neti uskoro odlazi u Afriku da radi kao hrišćanska misionarka.

Kasnije, na pola puta kroz knjigu, dok se Silina pisma bogu, polupismena i pisana u dijalektu, nastavljaju (konačno postižući prirodnost i intenzitet poput neke vrste muzike), počinju da stižu i pisma od Neti iz Afrike. Ali ih Sili ne čita ‒ jer ih Albert krije od nje. I tek kada Sili pronađe neočekivanu zaštitnicu – Albertovu ljubavnicu, bluz pevačicu Šug Ejveri ‒ njena izolacija se završava: Šug uzima Sili pod svoju zaštitu, i postaje njena, kao i Albertova, ljubavnica; Šugarina snaga, ekspresivnost i mudrost konačno će čine pružiti sirotoj Sili opipljiv život u sadašnjosti (Šugina ljubav i ohrabrenje), porodični život, čak i prošlost (jer će zahvaljujući Šug dobiti Netina pisma).

Alis Voker je stvorila predivnu  knjigu – iz svakog Silinog pismo uviđamo kako njena nezavisnost raste, svako novo pismo produbljuje emocije koje dobijaju težinu narodne priče. I kao kod obrnute piramide, roman se gradi proširujući se, dok istovremeno balansira na najslabijoj tački oslonca: neuništivosti i krhkosti ljubavi. Predivna i bolna knjiga.

Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Dušica Novaković