Prikaz romana „1984“: Uvek aktuelni Orvel
Džordž Orvel rođen je 1903. godine u Indiji. Preminuo je 1950. godine u Londonu. Njegovo pravo ime bilo je Erik Artur Bler. Svrstava se među najpoznatije engleske pisce 20. veka. Postao je slavan zahvaljujući svojim književnim i političkim radovima, kritikama i romanima. Njegovi najpoznatiji romani su „Životinjska farma“, koja mu je donela planetarnu slavu, i u istom, proročkom duhu – „1984“.
Svoju karijeru započinje službom u indijskoj imperijalnoj policiji u Burmi. A bio je i lučki radnik i perač sudova, učitelj, književni kritičar, knjižar, prodavac sitnica, urednik, istraživač, esejista, anarhista, umalo dobrovoljac da nije proglašen nesposobnim za vojsku, dopisni novinar iz Španskog građanskog rata, ubrzo ranjen u grlo. Iz Španije je morao da beži jer se sukobio sa režimom, postavši izbeglica u Maroku gde je zaradio tuberkulozu od koje će dvanaest godina kasnije umreti. Ali, ne pre nego što napiše čuvenu distopiju „1984“.
Nije mogao da živi od svog književnog rada ni u jednoj fazi svoje karijere. Nakon smrti prve supruge nastavio je da se brine o njihovom usvojenom sinu kao samohrani roditelj, čak i kada se ponovo oženio.
Orvelove knjige su zastrašujuće proroštvo, horor evergrin, naročito „1984“. U njoj, kao i u „Životinjskoj farmi“, nema svetlosti, čak ni one titrave i zamućene kao u Platonovoj pećini, niti zaklona, humora, makar i engleskog, nema basne, satire, sarkazma. Nema igre. Ovde je istina o našoj budućnosti života u totalitarnom društvu ogoljena kao žica struje visokog napona. Kao meteor od koga nema spasa. Koji će nam pasti na glavu.
Prošlo je 74 godine od Orvelove smrti i 75 od nastanka ovog remek-dela. Iz današnje perspektive nam se čini da je Orvel došao iz budućnosti. Da nismo mi njegovi, već on naš potomak. Onaj koji je video mračnu sistemsku grešku naše civilizacije i sumorno lice sveta. Život u laži, pri konstantnom ispiranju mozga, stvaranju besmislenog novogovora, jezika iz koga je prvo proterana reč „sloboda“. I slične, koje govore o svetlosti, ljubavi, lepotama prirode, sveta, istine.
Glavni protagonista Vinston Smit na početku je zapisao u svoj lični dnevnik da su dva i dva četiri. Takođe, usudio se da uplovi u ljubavnu romansu, zbog čega će nesuđeni ljubavnici zajedno biti uhvaćeni i utamničeni u podrumima Ministarstva ljubavi. Odvojeni jedno od drugog. Vinston je u velikoj ćeliji gde je puno ljudi i svi se kaju dok im um muti činjenica da u svakom trenutku mogu biti pozvani u ćeliju 101, mesto ispiranja mozga, metodama surovijim od dr Mengeleovih.
Njegov mučitelj O’Brajan, koji se na početku izdavao za prijatelja, pobrinuće se da Vinston izgovori da su dva i dva pet, da sloboda je ropstvo, da bog je vlast. Ulaznica za ćeliju-kazamat broj 101, bila je mržnja iskazana naglas prema Velikom bratu. Efekat boravka u samici je ljubav prema Velikom bratu. Sa sigurnošću sa kojom se Sunce ponovo rađa.
Zapitajmo se zajedno u ponovnom čitanju ovog literarnog klasika da li je Džordž Orvel bio prorok ili je samo imao bujnu maštu kada je opisivao nastanak totalitarnog društva. Na planeti Zemlji, na kojoj ima mesta za tri superdržave koje ratuju među sobom. Osećanja ne postoje, izuzev ljubavi prema Partiji i Velikom bratu. Ljudski mravi mile u svim pravcima. Horizontalno i vertikalno. Nema lepote, svetlosti, slobode i svrhe. Sve je besmisleno osim sveprisutnog vođe. Ropstvo je stanje ljudskog tela i društva. Trajno. Podjednako i u stvarnosti i u snovima.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
Svoju karijeru započinje službom u indijskoj imperijalnoj policiji u Burmi. A bio je i lučki radnik i perač sudova, učitelj, književni kritičar, knjižar, prodavac sitnica, urednik, istraživač, esejista, anarhista, umalo dobrovoljac da nije proglašen nesposobnim za vojsku, dopisni novinar iz Španskog građanskog rata, ubrzo ranjen u grlo. Iz Španije je morao da beži jer se sukobio sa režimom, postavši izbeglica u Maroku gde je zaradio tuberkulozu od koje će dvanaest godina kasnije umreti. Ali, ne pre nego što napiše čuvenu distopiju „1984“.
Nije mogao da živi od svog književnog rada ni u jednoj fazi svoje karijere. Nakon smrti prve supruge nastavio je da se brine o njihovom usvojenom sinu kao samohrani roditelj, čak i kada se ponovo oženio.
Orvelove knjige su zastrašujuće proroštvo, horor evergrin, naročito „1984“. U njoj, kao i u „Životinjskoj farmi“, nema svetlosti, čak ni one titrave i zamućene kao u Platonovoj pećini, niti zaklona, humora, makar i engleskog, nema basne, satire, sarkazma. Nema igre. Ovde je istina o našoj budućnosti života u totalitarnom društvu ogoljena kao žica struje visokog napona. Kao meteor od koga nema spasa. Koji će nam pasti na glavu.
Prošlo je 74 godine od Orvelove smrti i 75 od nastanka ovog remek-dela. Iz današnje perspektive nam se čini da je Orvel došao iz budućnosti. Da nismo mi njegovi, već on naš potomak. Onaj koji je video mračnu sistemsku grešku naše civilizacije i sumorno lice sveta. Život u laži, pri konstantnom ispiranju mozga, stvaranju besmislenog novogovora, jezika iz koga je prvo proterana reč „sloboda“. I slične, koje govore o svetlosti, ljubavi, lepotama prirode, sveta, istine.
Glavni protagonista Vinston Smit na početku je zapisao u svoj lični dnevnik da su dva i dva četiri. Takođe, usudio se da uplovi u ljubavnu romansu, zbog čega će nesuđeni ljubavnici zajedno biti uhvaćeni i utamničeni u podrumima Ministarstva ljubavi. Odvojeni jedno od drugog. Vinston je u velikoj ćeliji gde je puno ljudi i svi se kaju dok im um muti činjenica da u svakom trenutku mogu biti pozvani u ćeliju 101, mesto ispiranja mozga, metodama surovijim od dr Mengeleovih.
Njegov mučitelj O’Brajan, koji se na početku izdavao za prijatelja, pobrinuće se da Vinston izgovori da su dva i dva pet, da sloboda je ropstvo, da bog je vlast. Ulaznica za ćeliju-kazamat broj 101, bila je mržnja iskazana naglas prema Velikom bratu. Efekat boravka u samici je ljubav prema Velikom bratu. Sa sigurnošću sa kojom se Sunce ponovo rađa.
Zapitajmo se zajedno u ponovnom čitanju ovog literarnog klasika da li je Džordž Orvel bio prorok ili je samo imao bujnu maštu kada je opisivao nastanak totalitarnog društva. Na planeti Zemlji, na kojoj ima mesta za tri superdržave koje ratuju među sobom. Osećanja ne postoje, izuzev ljubavi prema Partiji i Velikom bratu. Ljudski mravi mile u svim pravcima. Horizontalno i vertikalno. Nema lepote, svetlosti, slobode i svrhe. Sve je besmisleno osim sveprisutnog vođe. Ropstvo je stanje ljudskog tela i društva. Trajno. Podjednako i u stvarnosti i u snovima.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
