Prikaz Puškinovih novela „Kapetanova kći“ i „Pikova dama“: Dvostruki dramski naboj
U ovim danima teško da možete odabrati bolju čitalačku opciju od dve možda najpoznatije Puškinove pripovetke. Ako smo ih čitali kao deca i mladi, rado im se vraćamo. Za one kojima tema nije poznata, prva priča odvešće ih u daleku 1776. godinu i doba vladavine carice Katarine Velike, kada je samozvanac i razbojnik Jemeljan Pugačov podigao veliku tatarsko-seljačku bunu.
Tvrđave u udaljenim oblastima tek pripojenim Carstvu bile su prve na udaru, poput Orenburga u kojem se zatekao glavni junak, mladi oficir koji se kroz borbu i otpor ustanicima kali kao čovek i kao vojnik. Veliki pesnik Puškin bio je majstor atmosfere, a veština stiha odrazila se u njegovoj prozi, sposobnost da u nekoliko reči dočara trenutak u kome je, na primer, zaustavljena zaprega u snežnoj mećavi, toliko jakoj, „da je sneg bio konjima do sapi“. Mladog pitomca koji putuje na svoju prvu dužnost spasiće od nevremena nepoznati pijanac zejtinjavih očiju, a dobrota koju je mladić ispoljio pokazaće se kao zalog života. Posebno mesto u ovoj priči ima junakinja kojoj duguje i naslov, Maša, koja će pod teretom nevolja postati, od uplašene, nespretne devojke, odvažna supruga spremna da izađe i pred samu caricu Katarinu. Tako je Puškin izvajao jedan od najromantičnijih likova svetske literature koji je plenio generacije čitalaca.
Druga, verovatno još poznatija pripovetka, svoju slavu delimično duguje i poznatoj operi Petra Iljiča Čajkovskog koja se i danas uspešno izvodi na svetskim scenama. Neizlečivi kockar opsednut je idejom da tajanstvena stara grofica zna tajnu tri karte koje uvek moraju dobiti igru. U svojoj opsednutosti on ide toliko daleko da izgubi razum, dok tajna ostaje neotkrivena i večna kao i porok koji uvek iznova počinje igru u nadi da će sledeći krug biti pobednički.
Dramski naboj obe priče nije ništa izgubio ni za savremenog čitaoca. Bilo da je sadržaj donekle poznat ili ne, stil Puškinovog pripovedanja u „Kapetanovoj kćeri“ koji i najtragičnijim događajima dodaje vedru notu zahvaljujući ideji da se pripoveda u prvom licu kao sećanje glavnog junaka na dane mladosti, ne zalazi u suvišnost opisa niti didaktičkih pouka čitaocu.
Zato bi bilo lepo pokloniti ovu knjigu kao lektiru mladima i onima koji žele da se podsete šta su čitali kao mladi. Možda nekog od „tiktokera“ ili preteranog zavisnika od Instagrama preobrati u pripovedača ili pesnika, a to nije tako loša ideja.
Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik
