Prikaz Orvelovog romana „1984“
„1984“ Džordža Orvela na prvi pogled je priča o zamišljenom totalitarnom društvu, ali je još od objavljivanja romana bilo jasno da je u pitanju upozorenje i ogledalo koje nam pokazuje koliko je lako manipulisati istinom, kontrolisati misao i nadzirati svačiji život.
Teško je ne povući paralele između romana (pogotovo nakon drugog čitanja) sa društvom i svetom u kojem živimo. Od načina na koji se oblikuju vesti i podstiče mržnja, do toga kako tehnologija polako preuzima našu slobodu u svakom smislu... ili se mi prosto svojevoljno (svesno ili ne) nje odričemo zarad komfora, iz straha ili neznanja.
Nedavno su po društvenim mrežama kružili transparenti sa parolom: When I said that I wanted to live in a book I didn't mean 1984…
Čitajući „1984“ sada, nakon 15 godina, uznemirilo me je verovatno više nego pri prvom čitanju. Dok pratimo Vinstona, ne možemo da se ne zapitamo kako je Orvel mogao da sve „čari“ današnjeg društva predvidi.... Ili je prosto Vinstonova realnost svet u kome ljudi žive vekovima a da toga možda nisu ni svesni.
Međutim, ova knjige nije jedina – tu su i drugi klasici distopijske književnosti. Te knjige se međusobno dopunjuju i zajedno stvaraju mozaik. Ako želite da bolje razumete svet oko sebe i uočite obrasce kontrole i manipulacije, krenite od „1984“, a zatim pročitajte i ostale klasike distopije (ispravan redosled čitanja, naravno, ne postoji).
U Hakslijevom svetu ljudi nisu porobljeni strahom nego kroz zadovoljstvo, što može biti još opasnije. Bredberi opisuje društvo gde se knjige spaljuju, ali smo mi možda došli do toga da se one jednostavno više ne čitaju (ili barem ne one koje nas nečemu uče). Zamjatin je verovatno bio inspiracija svim ovim piscima, ako ne zbog teme onda zbog toga što je prvi među njima objavio roman ovog tipa – „Mi“, gde su ljudi brojevi, a svaki vid individualnosti je zločin. Atvudova se u „Sluškinjinoj priči“ najviše bavi pravima žena. Pored ovih gromada svetske književnosti, distopijska književnost ubraja još mnoga poznata imena pisaca popularnih romana, priča pa i stripova i grafičkih romana, kao što je slučaj, na primer, sa „V kao Vendetom“.
Autor/Izvor: Instagram/knjigo_lija
Teško je ne povući paralele između romana (pogotovo nakon drugog čitanja) sa društvom i svetom u kojem živimo. Od načina na koji se oblikuju vesti i podstiče mržnja, do toga kako tehnologija polako preuzima našu slobodu u svakom smislu... ili se mi prosto svojevoljno (svesno ili ne) nje odričemo zarad komfora, iz straha ili neznanja.
Nedavno su po društvenim mrežama kružili transparenti sa parolom: When I said that I wanted to live in a book I didn't mean 1984…
Čitajući „1984“ sada, nakon 15 godina, uznemirilo me je verovatno više nego pri prvom čitanju. Dok pratimo Vinstona, ne možemo da se ne zapitamo kako je Orvel mogao da sve „čari“ današnjeg društva predvidi.... Ili je prosto Vinstonova realnost svet u kome ljudi žive vekovima a da toga možda nisu ni svesni.
Međutim, ova knjige nije jedina – tu su i drugi klasici distopijske književnosti. Te knjige se međusobno dopunjuju i zajedno stvaraju mozaik. Ako želite da bolje razumete svet oko sebe i uočite obrasce kontrole i manipulacije, krenite od „1984“, a zatim pročitajte i ostale klasike distopije (ispravan redosled čitanja, naravno, ne postoji).
U Hakslijevom svetu ljudi nisu porobljeni strahom nego kroz zadovoljstvo, što može biti još opasnije. Bredberi opisuje društvo gde se knjige spaljuju, ali smo mi možda došli do toga da se one jednostavno više ne čitaju (ili barem ne one koje nas nečemu uče). Zamjatin je verovatno bio inspiracija svim ovim piscima, ako ne zbog teme onda zbog toga što je prvi među njima objavio roman ovog tipa – „Mi“, gde su ljudi brojevi, a svaki vid individualnosti je zločin. Atvudova se u „Sluškinjinoj priči“ najviše bavi pravima žena. Pored ovih gromada svetske književnosti, distopijska književnost ubraja još mnoga poznata imena pisaca popularnih romana, priča pa i stripova i grafičkih romana, kao što je slučaj, na primer, sa „V kao Vendetom“.
Autor/Izvor: Instagram/knjigo_lija
