Prikaz novog romana Ildefonsa Falkonesa: „Slikar duša“

Povici više stotina žena i dece razlegali su se po uličicama starog gradskog jezgra. „Štrajk!“ „Zatvarajte vrata!“ „Zaustavite mašine!“ „Spustite roletne!“ Odred žena zadužen da sprečava štrajkbrehere da rade – a mnoge od njih su u naručju nosile mališane ili su se trudile da ih drže za ruku uprkos njihovim nastojanjima da pobegnu kako bi se pridružili nešto starijoj deci, oslobođenoj stega – stupao je ulicama starog grada pozivajući radnike i dućandžije čije su radionice, fabrike i radnje još bile otvorene da smesta obustave rad. Motke i šipke podignute uvis većini su delovale ubedljivo, mada polomljena stakla na izlozima i poneka tuča nisu bili ništa neobično.

Nakon što se okušao u novim tematskim vodama u „Fatiminoj ruci“ i „Bosonogoj kraljici“, Ildefonso Falkones se vraća utabanim stazama slave svog prvenca u „Naslednicima zemlje“, nastavku koji je dostigao komercijalni uspeh „Katedrale na moru“. Ovaj advokat i pisac se bavi novim razdobljem u svom petom romanu, „Slikar duša“, koji je pisao boreći se sa opakom bolešću.

Kako kaže, kao inspiracija za „Slikara duša“ poslužila mu je anegdota iz detinjstva: „Porodica sa majčine strane je odustala od kupovine stana u Pedreri (čuvenoj Gaudijevoj građevini sa talasastim zidovima) jer nije bilo nameštaja iz stare kuće koji bi mogao da se uklopi u novi stan sa izvijenim zidovima“, objašnjava autor.

Radnja se odvija u Barseloni, na samom početku 20. veka, u doba velikih socijalnih previranja. Roman prati život Dalmaua Sale, siromašnog mladog umetnika, sina pogubljenog anarhiste, koji podržava nastojanja svoje sestre Montse i svoje devojke Eme, koje predvode štrajk da bi zaštitile muške učesnike jer policija okleva da primenjuje nasilje nad ženama koje protestuju. Radi u ateljeu Manuela Belja, keramičara sa čvrstim katoličkim ubeđenjima. Ema, čiji je otac takođe pogubljeni revolucionar, radi kao kuvarica. Kako vreme prolazi, Dalmau je sve traženiji kao slikar. Kada policija uhapsi Montse, na sve načine pokušava da je oslobodi. Nažalost, suočava se sa nizom nepovoljnih okolnosti.

Sasvim očekivano, Falkones ne rizikuje previše sa novim romanom: „Slikar duša“ ima dosta toga zajedničkog sa prethodnim delima. Siromašni protagonista neverovatnog talenta i sposobnosti nailazi na niz poteškoća i prepreka u umetničkim krugovima. Umesto katedrale imamo modernističke građevine. Većina ljubitelja Falkonesovog opusa ceni ovu tematsku predvidljivost. Neko će reći da nedostaje dašak svežine, jedino što bismo mogli zameriti ovom delu.

Ono što mu ide u prilog je opis društvenih previranja tog doba u Barseloni. Sa jedne strane imamo katalonsku buržoaziju koja uživa u delima Gaudija, Ljuisa Domeneka i Muntanera, Žosepa Puiga i Kadafalka i ostalim genijalnim pripadnicima modernističkog pokreta, dok sa druge nemilosrdno eksploatisani radnici preživljavaju u neljudskim uslovima. Izuzetno dobro potkrepljen činjenicama, roman uspeva da verno prenese istorijska dešavanja bez narušavanja pripovedačke dinamike.

Pisan u trećem licu, u dugim poglavljima, drži pažnju do samog kraja. Čitalac od samog početka biva uvučen u radnju i sa nestrpljenjem iščekuje rasplet. Reklo bi se da je „Slikar duša“ kvalitetnije štivo od prethodna tri romana ovog autora, možda jedino ne prevazilazi „Katedralu na moru“. Ne manjka ni feminističke agende, nečega što je svojstveno svim Falkonesovim romanima.

Najupečatljiviji like je svakako Dalmau Sala, tipični idealista koji kadar da na svojim platnima uhvati duh potlačenih, koji se lomi između odanosti svojim idealima i naklonosti prema bogatim porodicama koje mu omogućavaju da stvara. Interesantan je i razvoj Eminog lika, neumornog borca za jednakost svih građana, među njima i brojnih sporednih likova koji defiluju kroz roman.

Izvor: Critica de libros

Prevod: Ivana Veselinović