Prikaz mladih kritičara: „Razumenka i Pletisanka“

Kada sam otvorila knjigu „Razumenka i Pletisanka“ Violete Jović, mislila sam da ću čitati bajku o vilama. Ali sam ubrzo shvatila da sam zakoračila na jednu tanku, svetlucavu nit između razmišljanja i snova, još uvek ne sluteći da ću baš tu sresti samu sebe. Nit je lelujala iznad Mora sna, a ja sam se osećala kao da sedim na njoj, zagledana istovremeno u svet oko sebe i u svet unutar sebe, kao da neko čita moje misli.

I onda sam primetila nešto čudno, ali divno – kako se Razumenka i Pletisanka stalno prepliću, kao dve različite strane mene same. Nekad jedna vodi, nekad druga, a ja postepeno shvatam da sam upravo ja taj spoj i da kroz njih učim kako da razmišljam i kako da sanjam.

Razumenka sam kad mi se u glavi stalno nešto vrti i kad ne mogu da zaspim jer razmišljam o svemu što se desilo i o svemu što tek može da se desi. Kad pokušavam da razumem svet, ljude i sebe, a nervira me što ne postoji odgovor na svako pitanje i što na Guglu nema rešenja za sve. Kad se držim za svaku misao kao za ogradu nad provalijom, ubeđena da ću pasti ako je pustim. Tada sam ozbiljna, napeta i uplašena, bojim se da pogrešim i svet mi deluje kao da je izgubio boje.

Pletisanka sam kad pustim misli da se same raspletu i odlutaju, kad sanjarim bez cilja i kad mi je lepo bez objašnjenja. Kad se smejem bez razloga i verujem da će se stvari same složiti. Tada se svetu vraćaju boje. Tada mogu da zamislim i ono što ne postoji i da se ne plašim što ne znam sve odgovore.

Dok sam čitala, shvatila sam da se ove dve vile u meni stalno bore i sudaraju. Nekad Razumenka ne da Pletisanki da utone u san, a nekad Pletisanka ne da Razumenki da se previše brine. Ali sam shvatila i nešto važnije: nijedna od njih nije pogrešna. Obe su ja i tek kada su zajedno, osećam se dobro.

Ova knjiga mi je pokazala da razmišljanje samo po sebi nije opasno, ali da postaje takvo onda kada se grčevito držimo svake reči i ne dozvoljavamo sebi da nas ponekad ponesu mašta, razbibriga, smeh i bezbrižnost. Naučila me je da imam krila, čak i onda kada mislim da ih nemam, i da ponekad moram samo da se pustim kako bih mogla da poletim.

Zato mislim da je „Razumenka i Pletisanka“ posebna knjiga. Ne zato što govori o vilama, već zato što me je naučila da svet nije samo crn ili beo, već pun boja – ako se usudim da ih vidim. I da nije greška biti i ozbiljan i sanjalica, jer tek kada ove dve sile žive zajedno u meni, mogu da budem zaista ja.

Autor: Lena, 5. razred