Prikaz knjige „Zarobljeni um“ Česlava Miloša iz 1958. godine
Napomena: osvrt je prvobitno objavljen 1958. godine.
Jedna od glavnih poruka briljantne i zastrašujuće knjige Česlava Miloša jeste to da čak i najbolje informisani zapadnjaci ne znaju apsolutno ništa o zbivanjima iza Gvozdene zavese. Naše znanje o toj temi ravno je nuli, i to ne zbog nedostatka činjeničnih podataka – naprotiv, takvih podataka je napretek – već zbog nedostatka mašte. Sve do sada prikupljene pojedinačne informacije predstavljale bi neprocenjivu riznicu korisnog znanja samo kada bismo bili u stanju da uočimo objedinjujući obrazac koji se iza njih krije. Za takvo nešto bi nam pak bila neophodna moć imaginacije, jer niko na ovom svetu nije sposoban da zamisli stvarnost koja se fundamentalno razlikuje od one u kojoj oduvek živi. Stoga, budući da raspolaže samo osnovnim i uopštenim informacijama o životu na Istoku, zapadnjak nespretno pokušava da ga objasni pomoću kategorija i koncepata koji su njemu poznati. Rezultat toga je naivna, iskrivljena predstava o tom delu sveta i, što je još važnije, potpuna nesposobnost da se razume zašto i kako tamošnji despotski režimi uspevaju u sprovođenju svojih totalitarističkih projekata. A nesposobnost da se pronikne u tajnu neprijateljeve snage je, naravno, jedan od ključnih gradivnih sastojaka te snage.
Miloš, čiji talenti za poeziju i vrhunsku analizu društvenih kretanja ovde podjednako dolaze do izražaja, čini monumentalnu uslugu Zapadu. On pomaže zapadnjačkoj mašti da iskorači izvan okvira unutar koga se kretala, blaženo nesvesna sopstvenog ograničenog iskustva. Njegova poruka glasi otprilike ovako: „Vi dobro znate da na Istoku postoje intelektualni teror i sveopšta kontrola, ali niste u stanju da zamislite kako to zapravo izgleda. Da bi vam to pošlo za rukom, morali biste da pokušate da predstavite sebi šta bi se desilo kada bi pojedinci na Zapadu, delajući u okvirima vaše vlastite kulture, pokušali da uvedu teror i sveopštu kontrolu. Sve to, međutim, nema nikakve veze sa onim što se zaista dogodilo na Istoku. Reč je o nečemu što niko od vas nikada ne bi očekivao. Nismo ni mi; a naša potpuna nespremnost učinila nas je slabim i bespomoćnim pred novom stvarnošću.“
Šta su, zapravo, poljski intelektualci zapadnjačkog tipa očekivali da će se desiti u trenutku kada komunisti preuzmu vlast? Šta bi bilo koji zapadnjak očekivao? U osnovi su očekivali da će doći do borbe za prevlast između „slobodnih umova“ sa jedne i sirove sile sa druge strane. Intelektualac bi imao sopstvene misli i ideje, koje bi pokušavao da izrazi. Zvanična cenzura bi zatim pokušala da uguši slobodu izražavanja. Intelektualac bi potom plemenito protestovao. Na samom kraju, sirova sila bi ga brutalno dokrajčila, a on bi dobio status stradalnika za slobodarske ciljeve.
Ali šta se dogodilo u stvarnosti? Dogodilo se to da je svaki čin protesta i mučeništva unapred bio osujećen. Neprijatelj nije mario za pravila igre. Nije bilo ni prilike da se povuče uredna granica između intelektualne zajednice i mašinerije sirove sile. Umesto toga su „slobodni umovi“ vrlo brzo shvatili da u njihovim redovima dolazi do unutrašnje transformacije. Intelektualac je prvi put došao u situaciju da ne misli „svoje lične“ misli, već misli nekog drugog: „sistem simbola“, svojevrsna mentalna, intelektualna sila uselila se u njegovu ličnost i zagospodarila njegovom glavom. Tu nije bilo potrebe za grubom prinudom niti upotrebom „narkotika“: za potčinjavanje intelektualne zajednice bila je dovoljna invazija ove svemoćne mentalne, intelektualne sile.
Milošev opis ovog procesa poseduje izuzetnu evokativnu snagu. Pisac se na početku služi tehnikom metafore: invaziju intelektualne sile upoređuje sa efektom „Murti-Bingove pilule“, leka za ispiranje mozga opisanog u filozofsko-alegorijskom romanu „Nezasitost“ poljskog pisca Stanislava Vitkjeviča. Zatim prelazi na istorijsku analogiju, poredeći vešto zamaskirani otpor zarobljenog intelektualca sa srednjovekovnim islamskim učenjem o „ketmanu“. Poslednje sredstvo su vinjete: analize individualnih slučajeva pisaca koji su pristali da se uhvate u kolo i postali žrtve procesa. Slika koja se pomalja pred našim očima je konkretna, jasna, nezaboravna. Ona potvrđuje sve manjkavosti tradicionalnih zapadnjačkih klišea o „slobodnom duhu“ koji se hvata ukoštac sa spoljnom represijom.
Budući da je na ovako ograničenom prostoru nemoguće napraviti zadovoljavajuću rekapitulaciju Miloševe fascinantne analize, pomenuću samo nekoliko primera nedaća koje su zatekle poljske intelektualce.
U početku nije bilo proganjanja, niti je iko bio izložen nekoj posebnoj vrsti pritiska. Naprotiv, svim profesionalnim piscima i umetnicima, bez obzira na njihovu političku prošlost, bio je upućen poziv da stvaraju. Nova država pokazivala je veliko interesovanje i brigu za stvaralaštvo kao takvo. Državno staranje o kulturi više se nije svodilo na povremenu podršku pojedincima, koterijama i konventikulima. Kreativni rad sada je bio organizovan kao jedna velika industrija, iza koje je stajala moć čitavog carstva. Umetnici su se iznenada, sasvim neplanirano i neočekivano, našli u ulogama važnih rukovodilaca. Preko noći su postali deo mašine. I što je još važnije: otkrili su da mogu da nastave da se bave svojim poslom. Jedino što se od njih očekivalo bilo je da se prilagode ritmu mašine. Umetnikov lični kreativni impuls (koji je buržoaska kultura i prezirala i poštovala, ali uglavnom ostavljala na miru) sada je bio psihološki sjedinjen sa onom vrstom odgovornosti koju oseća rukovodilac velike državne firme kada svojim učinkom treba da zadovolji očekivanja najviših političkih krugova. U takvim situacijama, podrazumeva se, nema mesta za plemenite, individualističke gestove; bilo bi smešno da jedan rukovodilac insistira na tome da se u plan proizvodnje uključe njegove lične ideje i ukusi. A to kako će pomiriti zahteve svoje uzvišene, odgovorne pozicije sa svojim ličnim idiosinkrazijama je samo njegov problem. Ovo se moglo postići samo tako što bi se sopstvene misli zamenile mislima sistema. Nije bilo druge, jer bi u suprotnom dalje bavljenje kreativnim radom bilo nemoguće. I tako, suočeni sa izborom da ili rade u skladu sa specifikacijama ili uopšte ne stvaraju, intelektualci su uništili sami sebe.
Na praktičnom nivou ova režimska strategija se pokazala kao veoma uspešna. Intelektualci imaju osećaj da se „u samom zametku Metoda [dijalektičkog materijalizma] nalazi laž“, da sa okruženjem u kome stvaraju nešto nije u redu, ali nisu u stanju da naprave radikalan rez i odbace Metod u celini. Jedan od razloga je to što ne postoji alternativa u vidu podjednako zaokruženog, integrisanog i obuhvatnog sistema ideja. Drugi razlog bi bilo to što dijalektički materijalizam, bar na površini, promoviše moralne, humanističke, napredne i racionalne ideale, koji su dragi i bliski intelektualčevom srcu. A ako se prihvati ovo izjednačavanje Metoda i moralističkog progresivizma, ima li uopšte svrhe prepirati se oko detalja kako bi se otklonile nedoumice pojedinaca?
Pa ipak, insistira Miloš, te lične nedoumice, iako nemoćne pred ogromnim pritiscima industrije umetnosti, nije bilo moguće u potpunosti eliminisati. Uprkos uspešno obavljenom zadatku autotransformacije, neki pisci više nisu mogli da žive sa sobom i izvršili su samoubistvo. Bilo je i onih koji su, poput njega, odlučili da odu u emigraciju, znajući dobro šta za jednog pisca i pesnika znači prekid veze sa narodom koji govori njegov jezik. Ostali, oni koji su odlučili da ostanu, i dalje „revnosno rade za pobedu Imperije“ i potajno iščekuju njen pad. Spolja gledano, sistem potčinjenog intelekta deluje zaista moćno; nepobediv je jer ne priznaje postojanje nesavladivih problema, nerešivih misterija, traganja, fragmentarnosti. Intelektualci koji se usude na pobunu (bilo izvršivši samoubistvo, ili tako što će, slično Milošu, postati parije na Zapadu) mogu to da učine samo u ime dokazane neizvesnosti duhovne potrage, u ime fragmentarnosti istine, u ime nezamislivog i neiskazivog. Primitivnom totalitaristi neće biti teško da takvu vrstu protesta otpiše kao ništavnu i besmislenu. Za primitivan um snaga počiva na odsustvu problema. Ali mi verujemo da je snaga koja proističe iz sistematičnog eliminisanja problema najobičnija iluzija. Naizgled ništavni i besmisleni glas sanjara i tragača za istinom, glas koji nije u stanju ni da pokrene ni da zaustavi mašinu, nastaviće da se čuje dugo nakon što mašine zauvek utihnu. To je krajnja poruka Miloševe veličanstvene knjige.
Autor: Pol Kečkemeti
Izvor: commentary.org
Prevod: Jelena Tanasković
Jedna od glavnih poruka briljantne i zastrašujuće knjige Česlava Miloša jeste to da čak i najbolje informisani zapadnjaci ne znaju apsolutno ništa o zbivanjima iza Gvozdene zavese. Naše znanje o toj temi ravno je nuli, i to ne zbog nedostatka činjeničnih podataka – naprotiv, takvih podataka je napretek – već zbog nedostatka mašte. Sve do sada prikupljene pojedinačne informacije predstavljale bi neprocenjivu riznicu korisnog znanja samo kada bismo bili u stanju da uočimo objedinjujući obrazac koji se iza njih krije. Za takvo nešto bi nam pak bila neophodna moć imaginacije, jer niko na ovom svetu nije sposoban da zamisli stvarnost koja se fundamentalno razlikuje od one u kojoj oduvek živi. Stoga, budući da raspolaže samo osnovnim i uopštenim informacijama o životu na Istoku, zapadnjak nespretno pokušava da ga objasni pomoću kategorija i koncepata koji su njemu poznati. Rezultat toga je naivna, iskrivljena predstava o tom delu sveta i, što je još važnije, potpuna nesposobnost da se razume zašto i kako tamošnji despotski režimi uspevaju u sprovođenju svojih totalitarističkih projekata. A nesposobnost da se pronikne u tajnu neprijateljeve snage je, naravno, jedan od ključnih gradivnih sastojaka te snage.
Miloš, čiji talenti za poeziju i vrhunsku analizu društvenih kretanja ovde podjednako dolaze do izražaja, čini monumentalnu uslugu Zapadu. On pomaže zapadnjačkoj mašti da iskorači izvan okvira unutar koga se kretala, blaženo nesvesna sopstvenog ograničenog iskustva. Njegova poruka glasi otprilike ovako: „Vi dobro znate da na Istoku postoje intelektualni teror i sveopšta kontrola, ali niste u stanju da zamislite kako to zapravo izgleda. Da bi vam to pošlo za rukom, morali biste da pokušate da predstavite sebi šta bi se desilo kada bi pojedinci na Zapadu, delajući u okvirima vaše vlastite kulture, pokušali da uvedu teror i sveopštu kontrolu. Sve to, međutim, nema nikakve veze sa onim što se zaista dogodilo na Istoku. Reč je o nečemu što niko od vas nikada ne bi očekivao. Nismo ni mi; a naša potpuna nespremnost učinila nas je slabim i bespomoćnim pred novom stvarnošću.“
Šta su, zapravo, poljski intelektualci zapadnjačkog tipa očekivali da će se desiti u trenutku kada komunisti preuzmu vlast? Šta bi bilo koji zapadnjak očekivao? U osnovi su očekivali da će doći do borbe za prevlast između „slobodnih umova“ sa jedne i sirove sile sa druge strane. Intelektualac bi imao sopstvene misli i ideje, koje bi pokušavao da izrazi. Zvanična cenzura bi zatim pokušala da uguši slobodu izražavanja. Intelektualac bi potom plemenito protestovao. Na samom kraju, sirova sila bi ga brutalno dokrajčila, a on bi dobio status stradalnika za slobodarske ciljeve.
Ali šta se dogodilo u stvarnosti? Dogodilo se to da je svaki čin protesta i mučeništva unapred bio osujećen. Neprijatelj nije mario za pravila igre. Nije bilo ni prilike da se povuče uredna granica između intelektualne zajednice i mašinerije sirove sile. Umesto toga su „slobodni umovi“ vrlo brzo shvatili da u njihovim redovima dolazi do unutrašnje transformacije. Intelektualac je prvi put došao u situaciju da ne misli „svoje lične“ misli, već misli nekog drugog: „sistem simbola“, svojevrsna mentalna, intelektualna sila uselila se u njegovu ličnost i zagospodarila njegovom glavom. Tu nije bilo potrebe za grubom prinudom niti upotrebom „narkotika“: za potčinjavanje intelektualne zajednice bila je dovoljna invazija ove svemoćne mentalne, intelektualne sile.
Milošev opis ovog procesa poseduje izuzetnu evokativnu snagu. Pisac se na početku služi tehnikom metafore: invaziju intelektualne sile upoređuje sa efektom „Murti-Bingove pilule“, leka za ispiranje mozga opisanog u filozofsko-alegorijskom romanu „Nezasitost“ poljskog pisca Stanislava Vitkjeviča. Zatim prelazi na istorijsku analogiju, poredeći vešto zamaskirani otpor zarobljenog intelektualca sa srednjovekovnim islamskim učenjem o „ketmanu“. Poslednje sredstvo su vinjete: analize individualnih slučajeva pisaca koji su pristali da se uhvate u kolo i postali žrtve procesa. Slika koja se pomalja pred našim očima je konkretna, jasna, nezaboravna. Ona potvrđuje sve manjkavosti tradicionalnih zapadnjačkih klišea o „slobodnom duhu“ koji se hvata ukoštac sa spoljnom represijom.
Budući da je na ovako ograničenom prostoru nemoguće napraviti zadovoljavajuću rekapitulaciju Miloševe fascinantne analize, pomenuću samo nekoliko primera nedaća koje su zatekle poljske intelektualce.
U početku nije bilo proganjanja, niti je iko bio izložen nekoj posebnoj vrsti pritiska. Naprotiv, svim profesionalnim piscima i umetnicima, bez obzira na njihovu političku prošlost, bio je upućen poziv da stvaraju. Nova država pokazivala je veliko interesovanje i brigu za stvaralaštvo kao takvo. Državno staranje o kulturi više se nije svodilo na povremenu podršku pojedincima, koterijama i konventikulima. Kreativni rad sada je bio organizovan kao jedna velika industrija, iza koje je stajala moć čitavog carstva. Umetnici su se iznenada, sasvim neplanirano i neočekivano, našli u ulogama važnih rukovodilaca. Preko noći su postali deo mašine. I što je još važnije: otkrili su da mogu da nastave da se bave svojim poslom. Jedino što se od njih očekivalo bilo je da se prilagode ritmu mašine. Umetnikov lični kreativni impuls (koji je buržoaska kultura i prezirala i poštovala, ali uglavnom ostavljala na miru) sada je bio psihološki sjedinjen sa onom vrstom odgovornosti koju oseća rukovodilac velike državne firme kada svojim učinkom treba da zadovolji očekivanja najviših političkih krugova. U takvim situacijama, podrazumeva se, nema mesta za plemenite, individualističke gestove; bilo bi smešno da jedan rukovodilac insistira na tome da se u plan proizvodnje uključe njegove lične ideje i ukusi. A to kako će pomiriti zahteve svoje uzvišene, odgovorne pozicije sa svojim ličnim idiosinkrazijama je samo njegov problem. Ovo se moglo postići samo tako što bi se sopstvene misli zamenile mislima sistema. Nije bilo druge, jer bi u suprotnom dalje bavljenje kreativnim radom bilo nemoguće. I tako, suočeni sa izborom da ili rade u skladu sa specifikacijama ili uopšte ne stvaraju, intelektualci su uništili sami sebe.
Na praktičnom nivou ova režimska strategija se pokazala kao veoma uspešna. Intelektualci imaju osećaj da se „u samom zametku Metoda [dijalektičkog materijalizma] nalazi laž“, da sa okruženjem u kome stvaraju nešto nije u redu, ali nisu u stanju da naprave radikalan rez i odbace Metod u celini. Jedan od razloga je to što ne postoji alternativa u vidu podjednako zaokruženog, integrisanog i obuhvatnog sistema ideja. Drugi razlog bi bilo to što dijalektički materijalizam, bar na površini, promoviše moralne, humanističke, napredne i racionalne ideale, koji su dragi i bliski intelektualčevom srcu. A ako se prihvati ovo izjednačavanje Metoda i moralističkog progresivizma, ima li uopšte svrhe prepirati se oko detalja kako bi se otklonile nedoumice pojedinaca?
Pa ipak, insistira Miloš, te lične nedoumice, iako nemoćne pred ogromnim pritiscima industrije umetnosti, nije bilo moguće u potpunosti eliminisati. Uprkos uspešno obavljenom zadatku autotransformacije, neki pisci više nisu mogli da žive sa sobom i izvršili su samoubistvo. Bilo je i onih koji su, poput njega, odlučili da odu u emigraciju, znajući dobro šta za jednog pisca i pesnika znači prekid veze sa narodom koji govori njegov jezik. Ostali, oni koji su odlučili da ostanu, i dalje „revnosno rade za pobedu Imperije“ i potajno iščekuju njen pad. Spolja gledano, sistem potčinjenog intelekta deluje zaista moćno; nepobediv je jer ne priznaje postojanje nesavladivih problema, nerešivih misterija, traganja, fragmentarnosti. Intelektualci koji se usude na pobunu (bilo izvršivši samoubistvo, ili tako što će, slično Milošu, postati parije na Zapadu) mogu to da učine samo u ime dokazane neizvesnosti duhovne potrage, u ime fragmentarnosti istine, u ime nezamislivog i neiskazivog. Primitivnom totalitaristi neće biti teško da takvu vrstu protesta otpiše kao ništavnu i besmislenu. Za primitivan um snaga počiva na odsustvu problema. Ali mi verujemo da je snaga koja proističe iz sistematičnog eliminisanja problema najobičnija iluzija. Naizgled ništavni i besmisleni glas sanjara i tragača za istinom, glas koji nije u stanju ni da pokrene ni da zaustavi mašinu, nastaviće da se čuje dugo nakon što mašine zauvek utihnu. To je krajnja poruka Miloševe veličanstvene knjige.
Autor: Pol Kečkemeti
Izvor: commentary.org
Prevod: Jelena Tanasković
