Prikaz knjige „U požaru svetova“ – Mladobosanac pred Hitlerom

Desilo se da pisac zahvaljujući čijem pragmatizmu je evropska, pa i svetska književnost nesumnjivo postala bogatija i raznovrsnija bude posthumno zloupotrebljen tako što je od kamena njegovog književnog mosta podignuta zgrada mržnje, čime je još jednom dokazano da u velikim delima i u značajnim biografijama svako može pronaći ono što mu odgovara i protumačiti upravo onako kako mu je u datom momentu najpogodnije.

Znajući da detaljno i objektivno predstavljanje života i rada Ive Andrića nimalo nije lak zadatak, nemački novinar Mihael Martens predano je i savesno pristupio istraživanjima, konsultovao najširu moguću literaturu, citirajući ponekad i međusobno suprotstavljene stavove, a neretko je za odgovorima tragao i u skrivenim metaforama koje se pokazuju kao veoma česte u Andrićevim delima i koje umnogome objašnjavaju kako je mladobosanski tvorac teksta „Nezvani neka šute“, napisanog povodom stvaranja jugoslovenske države, vremenom i sâm postao nezvan, naročito onda kad je zaćutao i čekao da okolnosti učine svoje nakon njegovog službenog susreta sa Adolfom Hitlerom.

Martensova knjiga „U požaru svetova“, sa podnaslovom „Ivo Andrić – jedan evropski život“, doneće nove podatke ne samo evropskim, nego i srpskim čitaocima, a mnogi će podaci tim pre biti dragoceniji jer su sagledani sa izvesne distance i jer su balkanske nesuglasice (koje su se često pretvarale u požare) protumačene iz evropske perspektive, iz koje se jugoslovenski nobelovac jedino i može dostojno sagledati, oslobođen svih mogućih stega – i onih koje je sâm postavio, i onih koje su mu dodatno pripisane.

Iako je pomalo zadirao u detalje koji se graniče sa teorijom zavere, naročito kad je u pitanju Andrićevo porodično poreklo i njegov lični odnos prema nemačkom nacizmu i jugoslovenskom komunizmu, Martens je i u takvim prilikama dosledno citirao dostupne izvore (koji, doduše, sami po sebi jesu podložni preispitivanju), pri čemu je dao i podstrek za nova istraživanja, od kojih bi svako moglo činiti posebnu knjigu, kao što bi se od „dnevnog“ i „noćnog“ Andrića mogle načiniti sasvim posebne priče.

Pošto je u svakoj biografiji neophodno dotaći i sredinu u kojoj se ličnost formirala i u kojoj je ostvarila svoje znamenito delo, tako je i Martens dosta pažnje posvetio gradovima, državama i režimima u kojima je Andrić odrastao, u kojima se školovao i na kraju kalio kao pisac i diplomata, pa se tako susrećemo i sa dobro poznatim osobenostima Austrougarske monarhije, Kraljevine Jugoslavije, fašističke Italije, Trećeg rajha, komunističke Jugoslavije, ali i sa jednim ne toliko poznatim Višegradom Andrićevog detinjstva, habzburškim Krakovom u predvečerje Prvog svetskog rata, Beogradom i beogradskom avangardnom književnom scenom, najzad i sa berlinskim diplomatskim igrama koje su se za Andrića pokazale kao srećna okolnost – jer je iz njih bio tuđom voljom blagovremeno izopšten.

Takođe je sasvim očekivano da se kroz jednu biografiju dotaknu i druge ličnosti čije delovanje ponekad još bolje rasvetljava centralnu ličnost, pa će nam tako i susreti sa Danilom Ilićem i njegovim mladobosanskim sledbenicima, i susreti sa Milanom Stojadinovićem i knezom Pavlom Karađorđevićem, i susreti sa zaboravljenim piscima Brankom Lazarevićem i Boškom Tokinom biti podjednako zanimljivi kao i otkrivanje kontroverznih detalja iz Andrićevog životopisa, a kad je reč o piščevim ženskim prijateljstvima i ljubavima, osim Milice Babić-Jovanović, o kojoj se ipak već dosta pisalo i govorilo, tu su i malo poznate ili do sada potpuno anonimne Helena Ižikovska, Evgenija Gojmerac, Zdenka Marković, Gun Bergman, Vera Stojić, kao i neimenovana supruga Gustava Krkleca, Andrićevog prijatelja i masonskog brata.

Živeti na Balkanu i pohoditi evropske kulturne i političke centre tokom prve polovine XX stoleća, značilo je da se nikako nisu mogla izbeći barem dva velika požara, a malo je onih ljudi koji su uspeli da ne učestvuju u raspirivanju vatre, da se gotovo nimalo ne opeku, ali da ipak steknu iskustvo koje će na najbolji način primeniti čim vatra zgasne.

Knjiga Mihaela Martensa pokazuje nam da je Ivo Andrić bio jedan od onih ne toliko brojnih ljudi koji su kroz život hodali na vrhovima prstiju a ipak ostavili vidne i neizbrisive tragove, što se možda i ne bi dogodilo da Andrić nije u potpunosti pripadao svom vremenu sa svim njegovim manama, dok je u svoja dela latentno unosio sve o ono o čemu je ćutao, pa stoga ona jesu uvek bila ispred vremena.

Autor: Dušan Milijić