Prikaz knjige „Teri Pračet: Život s fusnotama“ Roba Vilkinsa: Anegdote, slonovi i „nezgodacije“
Nova biografija dugogodišnjeg asistenta jednog od najboljih pisca fantastike daje nam veseo i bolan uvid u život nesputanog pisca koji je apsurdno učinio neočekivano uverljivim.
Na dan kada je Teri Pračet umro 2015. godine, moja devetogodišnja ćerka je napravila lutkicu bradatog čoveka sa velikim šeširom koji se drži za ruke sa Smrću. Malo je ljudi pisalo o smrti toliko kao Pračet. Niko o Smrti nije pisao tako da bi svaki devetogodišnjak poželeo da se sa njim igra. Smrt je u Pračetovom Disksvetu usamljeni i zbunjeni lik koji ne razume zašto nije idealna osoba da usvoji jednu devojčicu ili zašto bi ljude uznemirilo da se obuče u Deda Mraza. Ipak, Smrt uvek na kraju dođe po tebe. Po Pračeta je došao kroz cerebralni korteks i atrofirao mu mozak, što je Pračet nazvao „nezgodacijom“.
Neverovatno je živopisno iskustvo brinuti o nekome ko boluje od demencije – prepuno bola i komedije. U „Životu s fusnotama“ ima dosta srceparajućih i zabavnih priča, koje je započeo sam Pračet, ali ih je pisao i dovršio njegov dugogodišnji asistent Rob Vilkins, koje svedoče o tome kako je ubrzano atrofiranje Pračetovog mozga uticalo na njegovo funkcionisanje. Recimo, jednom je slučajno donirao 50.000 funti Poštanskom muzeju u Batu. Takvi trenuci mogu da nas zavaraju o tome kakva je osoba Pračet zapravo bio pre bolesti; Vilkins, koji je za autora počeo da radi 2000. godine, u knjizi pokušava da vrati sećanje na preddementnog Pračeta. Njegova bliskost sa subjektom znači da je knjiga ponekad radosno, a ponekad bolno intimna. Na primer, opis dana kada je rođena Pračetova ćerka Rijana pršti od ljubavi. Ostavlja utisak da je ovaj dragoceni trenutak dragulj koji je Pračet poverio Vilkinsu kako ne bi nestao pod uticajem „nezgodacije“.
Knjiga prati razvijanje odnosa između Vilkinsa i Pračeta. Kada je čuo kako Džili Kuper govori o svojoj nezamenljivoj ličnoj sekretarici, Pračet je bio toliko ljubomoran da je zaposlio Vilkinsa kao sekretara. Tokom godina njegova uloga je prerasla u literarnog asistenta i „čuvara anegdota“. Prva polovina knjige govori o Vilkinsu koji prikuplja i organizuje ove priče. Jedna je o tome kako je Pračet, dok je radio kao sekretar za štampu u Centralnom upravnom odboru elektrana, morao da pokrije priču o radniku koji je odneo kući radioaktivnu četku iz nuklearnog postrojenja i njome dovršio krečenje kuće; incident je doveo do toga da njegov dom postane blago radioaktivan – s ganc novim, blistavim zidovima s jednom majušnom manom. Kada je radio za Baks fri pres, urednik nije hteo da pokriva priču o sletanju na Mesec zato što nije bila od javnog interesa, sve dok nekako nije ubedio sebe da „valjda i u Haj Vikomu sija mesec“.
Kako je Pračetu sve više bila potrebna pomoć, lični sekretar mu je postajao sve važniji. Isprva je Vilkinsov posao bio da sređuje stranice ispisane različitim rukopisom u raznim smerovima (Pračet je stalno menjao stil pisanja). Kasnije je čuveni pisac počeo da mu diktira. Na kraju je Vilkins morao Pračeta da drži za ruku i vodi kroz poslednje istraživačke pohode kroz Disksvet. Ako ne računamo porodicu, Vilkins je verovatno poznavao Pračeta bolje nego bilo ko drugi i sjajno je što imamo ovako detaljan prikaz piščevog radnog veka, uz sve rasprave i sumnje, predahe i pregovore. Ovo nije hagiografija. Pračet kojeg upoznajemo na stranicama ove knjige ume da bude namćorast, uobražen, razjaren i zbunjen zbog toga što ga svet potcenjuje.
Zašto li je toliko potcenjen? Svet koji je Pračet stvorio briljantno je apsurdan (a apsurdi se do beskonačnosti nadovezuju) i neobično uverljiv. Sećam se kad sam jednog dana stigao autom u Palermo na Siciliji i kada je jedno od moje dece reklo: „Došli smo na letovanje u Ank-Morpork“. Za
razliku od svih drugih fantazijskih svetova, Disksvet je uvek odjek ovog našeg. Samo pogledajte naslove knjiga („Kosač“, „Peti slon“) – kao parodije na filmove. Disksvet je laboratorija u kojoj je Pračet izvodio eksperimente sa koječime, od društvenog staleža i transporta, do prirode vremena i smrti.
Često ga porede sa P. G. Vudhausom, ali je bliži Sviftu. Ili sa G. K. Čestertonom, od koga je često crpio inspiraciju. Poput Čestertona, i sam je previše vrvio od ideja da bi se ograničio na skockane tomove kakvi obično bivaju nagrađeni. Nije usporavao ni na toliko da podeli knjige na poglavlja. A krasila ga je baš ta čestertonska razdraganost i intelektualna razigranost. Disksvet, baš kao i Srednja zemlja, toliko uvlači u sebe da ljudi imaju želju da se oblače kao likovi iz tog sveta, crtaju mape ulica, tabelarno prikazuju njegova pravila i pretvaraju se da u njemu žive. Čak i sam Pračet, sa svim svojim bubicama, ponekad je odavao utisak kao da je upravo sišao sa Ramtopa.
Pračet je ostavio instrukcije da, nakon njegove smrti, iz njegovog kompjutera izvade hard disk i da ga pregazi određena parna lokomotiva – Lord Džeriko – na velikom Sajmu parnih mašina u Dorsetu. Vilkins je upriličio da sa nama podeli nešto od onoga što je uništeno sa hard diskom. Nikada neobjavljena knjiga „Mračni nekontinent“. Detektivski roman pod naslovom „Fini“. Nastavak „Neverovatnog Morisa“. I „Kabov bunar“ – priča o stvorenju koje živi na dnu bunara i ispunjava želje. Obuzele su me emocije dok sam to čitao jer, kao što je rekao TV producent Džon Lojd na njegovoj sahrani: „Od svih mrtvih autora na svetu, Teri Pračet je najviše živ“.
Pisanje je usamljenički posao – „kao da celog života pišeš domaći zadatak“, po rečima mog prvog komšije. Na ovim stranicama najviše iznenađuje koliko je Pračet cenio i poštovao pomoć iz kruga porodice, prijatelja i obožavalaca. Vilkins zauzima važno mesto, ali tu je i čitav niz savetnika, ilustratora, proizvođača igračaka, kartografa i kolega pisaca – pre svih, Nil Gejmen – kojima je dodeljeno počasno mesto u Časnom redu pčela (Pračetov naziv za tim koji mu je celog života pomagao). Pračet opisan na stranicama ove knjige dobar je u mnogim stvarima: pčelarstvu, pravljenju medovine, baštovanstvu, pregovaranju, nerviranju ljudi – ali iznad svega, izgleda da je dobar u ljubavi. Gejmen je rekao: „Ovo je prednost koju imaju pisci – sve dok nas čitate, nismo mrtvi“. Zato čitajte Pračeta i dalje.
Autor: Frenk Kotrel-Bojs
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Na dan kada je Teri Pračet umro 2015. godine, moja devetogodišnja ćerka je napravila lutkicu bradatog čoveka sa velikim šeširom koji se drži za ruke sa Smrću. Malo je ljudi pisalo o smrti toliko kao Pračet. Niko o Smrti nije pisao tako da bi svaki devetogodišnjak poželeo da se sa njim igra. Smrt je u Pračetovom Disksvetu usamljeni i zbunjeni lik koji ne razume zašto nije idealna osoba da usvoji jednu devojčicu ili zašto bi ljude uznemirilo da se obuče u Deda Mraza. Ipak, Smrt uvek na kraju dođe po tebe. Po Pračeta je došao kroz cerebralni korteks i atrofirao mu mozak, što je Pračet nazvao „nezgodacijom“.
Neverovatno je živopisno iskustvo brinuti o nekome ko boluje od demencije – prepuno bola i komedije. U „Životu s fusnotama“ ima dosta srceparajućih i zabavnih priča, koje je započeo sam Pračet, ali ih je pisao i dovršio njegov dugogodišnji asistent Rob Vilkins, koje svedoče o tome kako je ubrzano atrofiranje Pračetovog mozga uticalo na njegovo funkcionisanje. Recimo, jednom je slučajno donirao 50.000 funti Poštanskom muzeju u Batu. Takvi trenuci mogu da nas zavaraju o tome kakva je osoba Pračet zapravo bio pre bolesti; Vilkins, koji je za autora počeo da radi 2000. godine, u knjizi pokušava da vrati sećanje na preddementnog Pračeta. Njegova bliskost sa subjektom znači da je knjiga ponekad radosno, a ponekad bolno intimna. Na primer, opis dana kada je rođena Pračetova ćerka Rijana pršti od ljubavi. Ostavlja utisak da je ovaj dragoceni trenutak dragulj koji je Pračet poverio Vilkinsu kako ne bi nestao pod uticajem „nezgodacije“.
Knjiga prati razvijanje odnosa između Vilkinsa i Pračeta. Kada je čuo kako Džili Kuper govori o svojoj nezamenljivoj ličnoj sekretarici, Pračet je bio toliko ljubomoran da je zaposlio Vilkinsa kao sekretara. Tokom godina njegova uloga je prerasla u literarnog asistenta i „čuvara anegdota“. Prva polovina knjige govori o Vilkinsu koji prikuplja i organizuje ove priče. Jedna je o tome kako je Pračet, dok je radio kao sekretar za štampu u Centralnom upravnom odboru elektrana, morao da pokrije priču o radniku koji je odneo kući radioaktivnu četku iz nuklearnog postrojenja i njome dovršio krečenje kuće; incident je doveo do toga da njegov dom postane blago radioaktivan – s ganc novim, blistavim zidovima s jednom majušnom manom. Kada je radio za Baks fri pres, urednik nije hteo da pokriva priču o sletanju na Mesec zato što nije bila od javnog interesa, sve dok nekako nije ubedio sebe da „valjda i u Haj Vikomu sija mesec“.
Kako je Pračetu sve više bila potrebna pomoć, lični sekretar mu je postajao sve važniji. Isprva je Vilkinsov posao bio da sređuje stranice ispisane različitim rukopisom u raznim smerovima (Pračet je stalno menjao stil pisanja). Kasnije je čuveni pisac počeo da mu diktira. Na kraju je Vilkins morao Pračeta da drži za ruku i vodi kroz poslednje istraživačke pohode kroz Disksvet. Ako ne računamo porodicu, Vilkins je verovatno poznavao Pračeta bolje nego bilo ko drugi i sjajno je što imamo ovako detaljan prikaz piščevog radnog veka, uz sve rasprave i sumnje, predahe i pregovore. Ovo nije hagiografija. Pračet kojeg upoznajemo na stranicama ove knjige ume da bude namćorast, uobražen, razjaren i zbunjen zbog toga što ga svet potcenjuje.
Zašto li je toliko potcenjen? Svet koji je Pračet stvorio briljantno je apsurdan (a apsurdi se do beskonačnosti nadovezuju) i neobično uverljiv. Sećam se kad sam jednog dana stigao autom u Palermo na Siciliji i kada je jedno od moje dece reklo: „Došli smo na letovanje u Ank-Morpork“. Za
razliku od svih drugih fantazijskih svetova, Disksvet je uvek odjek ovog našeg. Samo pogledajte naslove knjiga („Kosač“, „Peti slon“) – kao parodije na filmove. Disksvet je laboratorija u kojoj je Pračet izvodio eksperimente sa koječime, od društvenog staleža i transporta, do prirode vremena i smrti.
Često ga porede sa P. G. Vudhausom, ali je bliži Sviftu. Ili sa G. K. Čestertonom, od koga je često crpio inspiraciju. Poput Čestertona, i sam je previše vrvio od ideja da bi se ograničio na skockane tomove kakvi obično bivaju nagrađeni. Nije usporavao ni na toliko da podeli knjige na poglavlja. A krasila ga je baš ta čestertonska razdraganost i intelektualna razigranost. Disksvet, baš kao i Srednja zemlja, toliko uvlači u sebe da ljudi imaju želju da se oblače kao likovi iz tog sveta, crtaju mape ulica, tabelarno prikazuju njegova pravila i pretvaraju se da u njemu žive. Čak i sam Pračet, sa svim svojim bubicama, ponekad je odavao utisak kao da je upravo sišao sa Ramtopa.
Pračet je ostavio instrukcije da, nakon njegove smrti, iz njegovog kompjutera izvade hard disk i da ga pregazi određena parna lokomotiva – Lord Džeriko – na velikom Sajmu parnih mašina u Dorsetu. Vilkins je upriličio da sa nama podeli nešto od onoga što je uništeno sa hard diskom. Nikada neobjavljena knjiga „Mračni nekontinent“. Detektivski roman pod naslovom „Fini“. Nastavak „Neverovatnog Morisa“. I „Kabov bunar“ – priča o stvorenju koje živi na dnu bunara i ispunjava želje. Obuzele su me emocije dok sam to čitao jer, kao što je rekao TV producent Džon Lojd na njegovoj sahrani: „Od svih mrtvih autora na svetu, Teri Pračet je najviše živ“.
Pisanje je usamljenički posao – „kao da celog života pišeš domaći zadatak“, po rečima mog prvog komšije. Na ovim stranicama najviše iznenađuje koliko je Pračet cenio i poštovao pomoć iz kruga porodice, prijatelja i obožavalaca. Vilkins zauzima važno mesto, ali tu je i čitav niz savetnika, ilustratora, proizvođača igračaka, kartografa i kolega pisaca – pre svih, Nil Gejmen – kojima je dodeljeno počasno mesto u Časnom redu pčela (Pračetov naziv za tim koji mu je celog života pomagao). Pračet opisan na stranicama ove knjige dobar je u mnogim stvarima: pčelarstvu, pravljenju medovine, baštovanstvu, pregovaranju, nerviranju ljudi – ali iznad svega, izgleda da je dobar u ljubavi. Gejmen je rekao: „Ovo je prednost koju imaju pisci – sve dok nas čitate, nismo mrtvi“. Zato čitajte Pračeta i dalje.
Autor: Frenk Kotrel-Bojs
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić
