Prikaz knjige „Tata kaže gambit“ Stefana Tićmija: Taknuto-maknuto
Pravila su preduslov igre. Tako vam je to. Nažalost ili srećom – kako već ko to uzme.
Da bi igra uopšte mogla da se ostvari, mora da bude ograničena. Od prevelike slobode ona puca. Šah je tu odličan primer: ono što ga čini uzbudljivim jeste kombinatorika utemeljena na nedvosmislenosti – na pravilima koja otvaraju put ka beskraju kombinacija. Na tabli dodeljene uloge deluju tačno onako kako je propisano i upravo to omogućava tok. Sloboda je, dakle, ograničenje.
To da život nije šah, čak i kad sve upućuje na suprotno, poručuje Tićmi u svom najnovijem romanu „Tata kaže gambit“, posvećenom ne samo mladim čitaocima već svima koji su otvoreni za susret sa zaigranim jezikom u kome se razbaškario jedan osoben svet: sasvim blizak i sasvim izmešten. Ova postavka postoji i u prethodnim romanima, ali ovde je i specifičnija, naročito u odnosu na naratološka i metanarativna iznenađenja, poput promena pripovedne perspektive, forme pisama i novinskog izveštaja. Negde se tu, u daljini, može prepoznati zagledanost u Kortasara i Gospodinova, ali ne na način podražvanja, već produktivne komunikacije, koja upija, usvaja i prenosi. Tako se najbolje stranice ovog romana, kao što je to i inače slučaj sa Tićmijevim delom, mogu prepoznati ne u onome što je pripovedno ili psihološkoj iznijansiranosti, nego u nepogrešivo prepoznatljivoj atmosferi. A iza nje se ne nalazi mudroslovlje niti tetošenje, već saznanje da život nije „samo zbir lepih trenutaka“, već zna da bude grejpfrut-gorak.
Naći dobru meru između gorčine i ušećerenosti, nije nimalo lak zadatak, ali na njega se na poseban način može odgovoriti upravo u književnosti za decu. Deca su, zna se, stroža publika od odraslih: ono što bi oni oprostili, deca ne bi. Sve je pod uveličavajućim staklom, intenzivnije pa i delikatnije. Tu je i stalna bitka za pažnju, koja je sve ugroženija i zato je svaki susret sa tekstom u savremenom trenutku dragocen. Kao što je dragoceno prepoznati da ovo nije samo knjiga o žiteljima ulice Jelenov žleb – živopisnoj, višegeneracijskoj porodici Žakula – nego o odrastanju i suočavanju sa krajnje neudobnim pitanjima: od porodičnih razmirica, razvoda, zavisnosti, ekonomskih nedaća i društvenih nestabilnosti, sve do radničkih prava, starosti, senilnosti i smrti. Iza fascinantno opisanog sveta pokućstva – a Tićmi značajnu pažnju posvećuje predmetima, koji, osim što služe kao šahovske figure, kroz proces gomilanja, predstavaljaju ospoljavanje unutrašnjih nesređenosti – krije se neimenovan, ali krajnje konkretan društveni okvir, u kom se mogu prepoznati velike studentske blokade, inflacija, transparenti iz doba bombardovanja, pa i povreda na radu u fabrici Limlim. A uz njih, tu su i, Tićmiju svojstvene, nostalgične vinjete srodne anegdotama, potekle takođe iz kolektivnog iskustva: podsećanje, na primer, kako svaki grad ima poslastičarnicu Pelivan, a svako domaćinstvo makar po jedan usisivač marke Sloboda.
Ipak, da se ne stekne pogrešan utisak, roman se, koliko god taj njegov aspekat bio važan, ne može svesti na njegovu društvenokritičku dimenziju, već je prvenstveno vezan za individualni pogled desetogodišnjeg Davida Žakule na njegove roditelje Adama i Selenu, kao i baku Darju. Perspektiva jeste, dakle, detinja i lična, ali ona, naravno, pripada širem kontekstu. Ipak, o unutrašnjim uzburkanostima svedoči kako upečatljiv opis Davidovog košmara, kojim se pripovedni svet, u odnosu na motiv šaha, dodatno usložnjava, tako i, na primer, pažnja posvećena njegovom dopisivanju sa komšinicom Melanijom. Neko se tu, u odnosu na dečju perspektivu, može setiti „Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića, a nekom drugom bi, možda, zbog značaja šaha za delo, pala na um „Dugina dolina“ Jasminke Petrović, ali ovde je posredi nešto nesvodljivo na navedene asocijacije. Što ne znači da su one nedobrodošle, naprotiv – ali je Tićmijeva poetika drukčija, puna prepoznatljivih jezičkih domišljatosti, gde je jedna od mogućih paronomazija veza ključnog trenutka i trenutka ključanja.
A kad je o ključu reč, ne treba prevideti da je gambit figura žrtvovanja figura. Na čitaocima je da prosude o kojoj žrtvi je reč i kome je upućena. I ko, uopšte, igra partiju.
Jedno je, ipak, sigurno: šah je beg. Nedovoljan, ali lekovit. A život, nepopravljivo uporno, prevazilazi svako pojednostavljivanje, svako pravilo.
Nažalost ili srećom – kako već ko to uzme.
Autor: Uroš Đurković
Izvor: tekstura.blog
Da bi igra uopšte mogla da se ostvari, mora da bude ograničena. Od prevelike slobode ona puca. Šah je tu odličan primer: ono što ga čini uzbudljivim jeste kombinatorika utemeljena na nedvosmislenosti – na pravilima koja otvaraju put ka beskraju kombinacija. Na tabli dodeljene uloge deluju tačno onako kako je propisano i upravo to omogućava tok. Sloboda je, dakle, ograničenje.
To da život nije šah, čak i kad sve upućuje na suprotno, poručuje Tićmi u svom najnovijem romanu „Tata kaže gambit“, posvećenom ne samo mladim čitaocima već svima koji su otvoreni za susret sa zaigranim jezikom u kome se razbaškario jedan osoben svet: sasvim blizak i sasvim izmešten. Ova postavka postoji i u prethodnim romanima, ali ovde je i specifičnija, naročito u odnosu na naratološka i metanarativna iznenađenja, poput promena pripovedne perspektive, forme pisama i novinskog izveštaja. Negde se tu, u daljini, može prepoznati zagledanost u Kortasara i Gospodinova, ali ne na način podražvanja, već produktivne komunikacije, koja upija, usvaja i prenosi. Tako se najbolje stranice ovog romana, kao što je to i inače slučaj sa Tićmijevim delom, mogu prepoznati ne u onome što je pripovedno ili psihološkoj iznijansiranosti, nego u nepogrešivo prepoznatljivoj atmosferi. A iza nje se ne nalazi mudroslovlje niti tetošenje, već saznanje da život nije „samo zbir lepih trenutaka“, već zna da bude grejpfrut-gorak.
Naći dobru meru između gorčine i ušećerenosti, nije nimalo lak zadatak, ali na njega se na poseban način može odgovoriti upravo u književnosti za decu. Deca su, zna se, stroža publika od odraslih: ono što bi oni oprostili, deca ne bi. Sve je pod uveličavajućim staklom, intenzivnije pa i delikatnije. Tu je i stalna bitka za pažnju, koja je sve ugroženija i zato je svaki susret sa tekstom u savremenom trenutku dragocen. Kao što je dragoceno prepoznati da ovo nije samo knjiga o žiteljima ulice Jelenov žleb – živopisnoj, višegeneracijskoj porodici Žakula – nego o odrastanju i suočavanju sa krajnje neudobnim pitanjima: od porodičnih razmirica, razvoda, zavisnosti, ekonomskih nedaća i društvenih nestabilnosti, sve do radničkih prava, starosti, senilnosti i smrti. Iza fascinantno opisanog sveta pokućstva – a Tićmi značajnu pažnju posvećuje predmetima, koji, osim što služe kao šahovske figure, kroz proces gomilanja, predstavaljaju ospoljavanje unutrašnjih nesređenosti – krije se neimenovan, ali krajnje konkretan društveni okvir, u kom se mogu prepoznati velike studentske blokade, inflacija, transparenti iz doba bombardovanja, pa i povreda na radu u fabrici Limlim. A uz njih, tu su i, Tićmiju svojstvene, nostalgične vinjete srodne anegdotama, potekle takođe iz kolektivnog iskustva: podsećanje, na primer, kako svaki grad ima poslastičarnicu Pelivan, a svako domaćinstvo makar po jedan usisivač marke Sloboda.
Ipak, da se ne stekne pogrešan utisak, roman se, koliko god taj njegov aspekat bio važan, ne može svesti na njegovu društvenokritičku dimenziju, već je prvenstveno vezan za individualni pogled desetogodišnjeg Davida Žakule na njegove roditelje Adama i Selenu, kao i baku Darju. Perspektiva jeste, dakle, detinja i lična, ali ona, naravno, pripada širem kontekstu. Ipak, o unutrašnjim uzburkanostima svedoči kako upečatljiv opis Davidovog košmara, kojim se pripovedni svet, u odnosu na motiv šaha, dodatno usložnjava, tako i, na primer, pažnja posvećena njegovom dopisivanju sa komšinicom Melanijom. Neko se tu, u odnosu na dečju perspektivu, može setiti „Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića, a nekom drugom bi, možda, zbog značaja šaha za delo, pala na um „Dugina dolina“ Jasminke Petrović, ali ovde je posredi nešto nesvodljivo na navedene asocijacije. Što ne znači da su one nedobrodošle, naprotiv – ali je Tićmijeva poetika drukčija, puna prepoznatljivih jezičkih domišljatosti, gde je jedna od mogućih paronomazija veza ključnog trenutka i trenutka ključanja.
A kad je o ključu reč, ne treba prevideti da je gambit figura žrtvovanja figura. Na čitaocima je da prosude o kojoj žrtvi je reč i kome je upućena. I ko, uopšte, igra partiju.
Jedno je, ipak, sigurno: šah je beg. Nedovoljan, ali lekovit. A život, nepopravljivo uporno, prevazilazi svako pojednostavljivanje, svako pravilo.
Nažalost ili srećom – kako već ko to uzme.
Autor: Uroš Đurković
Izvor: tekstura.blog
