Od pisca čuvenih globalnih hitova „Čovek po imenu Uve“ i „Moja baka vam se izvinjava“ Fredrika Bakmana stiže nam nova, dugo očekivana knjiga „Slika s morem“, ozbiljno naoštrena i čvrsto rešena da vas gane i ukrade vam srce u nezaboravno duhovitoj i duboko dirljivoj priči o prijateljstvu i transformativnoj, vanvremenskoj snazi umetnosti.

Svojim šarmantno ljupkim i jednostavnim stilom, pitkim i lekovitim poput dobre šale (kojom sama priča obiluje), Bakman nas s neba pa u rebra ubacuje na aukciju umetničkih dela na koju je, nepozvana kroz prozor toaleta, upala i tinejdžerka Luiza sa bojama u spreju u rancu, što nikako, složićete se, ne sluti na dobro! Došla je tamo zbog najskuplje „Slike s morem“ i mnogo je besna jer je okupljeni lovarni kupci i nafrakane gospe vide samo kao dobru investiciju i ukras po boji taman zgodan da im se uklopi uz novu garnituru u friško renoviranom letnjikovcu. A Luiza, dete iz hraniteljskih porodica, samo je želela da tu sliku vidi uživo, jer je razglednica s njenom reprodukcijom bila jedino što joj je ostalo od majke! Ili je bar ona umislila da je tako, pošto joj se majka odavno ubila od alkohola, pa je sama morala da izmisli bar neku toplu, pa makar i lažnu, uspomenu u vidu te razglednice. Kad nema ništa, mora čovek da se bar za nešto uhvati, čak i za iluziju.

Pošto njoj ta slika služi kao neka vrsta oslonca i žiže u životu, Luiza odlučuje da istraži ko su tri tinejdžera što na njoj sede na molu pokraj mora i smeju se posve bezbrižno. A mi se za to vreme vraćamo dvadeset i pet godina unazad, u jedno beskrajno plavo leto pokraj beskrajno plavog mora, u poslednje zajedničko leto tri četrnaestogodišnjaka. Iz njihovog druženja nastaće upravo to delo koje će kasnije postati Luizina opsesija i sidro u životu.

Nižući rečenice od kojih vam srce zaleprša, pa pre prve naredne tačke završi opet slomljeno, Bakman nas u svakoj od njih gura niz tobogan emocija u vrtlogu osećanja koji će na kraju oplemeniti svačiju dušu. On uspeva da unese toplinu čak i u pasuse u kojima obrađuje teške teme kao što su narkomanija ili nasilje prema deci u hraniteljskim porodicama i homoseksualcima. Svaku gorku pilulu uspeva da obavije omotačem šale kako bismo je lakše progutali, ali i kako bi njen učinak bio delotvorniji.

Nakon što je u vrcavom kovitlacu zbrke i zabune upoznao Luizu iza zgrade u kojoj je njegova slika bila izložena i s njom oslikao stražnji zid, umetnik, pre nego što će izdahnuti od bolesti, daje u amanet svom prijatelju Tedu da pronađe Luizu i pokloni joj tu sliku... jer ona je jedna od njih. Prepoznao je to odmah. Nakon što ju je pronašao, basnoslovno skupa slika završava u rukama male beskućnice za koju ona ima daleko dragocenije značenje i vrednost od same njene cene. A to je upravo i bila umetnikova poslednja želja.

Spojeni na tako jedan posve neočekivan način ljubavlju prema istom umetniku, Luiza i Ted se odvažavaju na emotivno putovanje kroz prošlost koje će možda zauvek odrediti i njihovu budućnost kao dve slomljene duše koje na sebi imaju više ožiljaka nego godina.

Autor: Miroslav Bašić Palković