Neretko se čuje da su Srbi narod Nikole Tesle, ali ne samo u pozitivnom nego i u negativnom kontekstu, naročito kad treba ukazati na podatak da Srbija uvozi struju u velikim količinama – kao da Teslin naučni rad uopšte može imati direktne veze s tim.

Logičnije bi, međutim, bilo ukazati na paradoks da iskorišćavanje solarne energije ni na početku dvadeset prvog veka u Srbiji nije prioritet, premda je to zemlja u kojoj je živeo i svoju naučnu karijeru ostvario profesor Branislav Branko Lalović.

Mnogi će sigurno biti zbunjeni već pred Lalovićevim imenom, jer njegov se rad decenijama pominje najčešće u rubrikama koje se bave zanimljivostima i kuriozitetima, kao da su u pitanju natprirodna čuda, a ne dostignuća zasnovana isključivo na dugogodišnjim i detaljnim naučnim istraživanjima.

Stoga je od nesumnjivog značaja knjiga „Ratnik sunca“ Živojina Petrovića, koji je kao Lalovićev sestrić imao prilike da se iz prve ruke upozna i sa profesionalnom, ali i privatnom stranom njegovog života.

Zasnovan na ličnim piščevim sećanjima, kao i na sačuvanim arhivskim dokumentima, a verovatno ponegde prožet fiktivnim dijalozima i monolozima, „Ratnik sunca“ deluje kao zanimljiv i uzbudljiv roman čak i kad su doslovce citirani članci iz novina ili referati sa naučnih skupova.

Koliko i sama pojava knjige o profesoru Laloviću predstavlja veliki korak – možda i zračak nade, kako je na jednom mestu u knjizi rečeno – toliko poražavajuće zvuči podatak da je ovo tek prva publikacija u potpunosti posvećena pioniru solaristike u Srbiji i Jugoslaviji, i to više od dve decenije nakon njegove smrti, koja je sama za sebe ostala misterija s obzirom na političke, naučne i društvene okolnosti u kojima se desila.

Zato se, kao i za svaki zračak nade (ili kao za svaku polupunu-polupraznu čašu), može reći da iako je Petrovićeva knjiga došla prilično kasno, ona je ogromna nada da će ideje za iskorišćavanje solarne energije ipak zaživeti nakon što se jedno po jedno Lalovićevo predviđanje ostvarilo nakon njegove smrti.

Pošavši od neoborive činjenice da Sunce sija svakome ko je na Zemlji, te da stoga svako i treba da iskoristi njegovu svetlost i toplotu, Lalović je sâm donosio svetlost, pa i izvesnu toplinu, već time što je istraživao i naučno utemeljio svaku mogućnost oslanjanja na solarnu energiju, pri čemu je neprestano pratio slična dostignuća u razvijenijim zemljama i naučnim sredinama, ali se oslanjao i na sopstvene ideje.

Nastupajući u ime Sunca, a ne protiv njega, Lalović je kroz svoje radove i predavanja tražio podršku ne samo u dotadašnjim naučnim dostignućima nego i u mitologiji i poeziji, gde su stari narodi i nadahnuti pesnici, možda i nesvesno, bili mnogo bliže Suncu i njegovoj energiji nego što je nauka Lalovićevog vremena i podneblja bila spremna to da prihvati.

Petar Petrović Njegoš, Silvije Strahimir Kranjčević, Jovan Dučić, samo su neki umetnički velikani u čijim je stihovima Lalović nalazio inspiraciju za svoj put do prvobitnog božanstva i izvora života, smatrajući da je bolje biti podanik staroslovenskog Dažboga nego rob neobnovljive zemaljske energije.

„Ko se boji Sunca još“ – kao da ova opaska izbija iz svake rečenice Petrovićeve knjige, јер je Sunce kao pojam utkano u podsvest svakog čoveka.

Međutim, dok se čita „Ratnik sunca“, ovo se nebesko telo i nezaobilazno božanstvo svake mitologije razobličava u ljudskim očima prvenstveno kao – neiskorišćeno.

Zato – solarnu energiju na sunce!

Autor: Dušan Milijić