Prikaz knjige „Pisma Mileni“: Kroz pukotine sudbine
„Pisma Mileni“ Franca Kafke, proza u kojoj je veliki pisac otvorio vrata svog očaja i dao nam da vidimo najtanje i najfinije slojeve njegovog bića, dokaz su činjenice koja se ovaplotila kad i vidljivi svet – da izostanak opipljivog ne mora da znači da velike ljubavi nema.
Franc Kafka i Milena Jesenska su se sreli samo dva puta tokom međusobne intenzivne prepiske (od 1920. do 1923. godine). Upoznali su se kada je njoj bilo 23, a njemu 36 godina. On je živeo u Pragu, ona, udata, u Beču. Snaga emocija koja je izražena u stotinama pisama koje je Franc K. poslao Mileni J. dokaz je činjenice koja se ovaplotila kad i vidljivi svet: izostanak opipljivog ne mora da znači da ljubavi nema.
Nemanje je za Milenu i Franca bila konkretna reč koja opisuje konkretnu razdvojenost i nemogućnost sabivstvovanja. Ali, ipak, ispod svih čemera, bile su pobeđene silinom ljubavi koja zna, kao voda, da nađe pukotine kroz koje će proteći.
Franc je pisao Mileni kroz pukotine sudbine, pobeđujući je, iako sasvim slomljen. Kako slomljeno telo biljčice može da prkosi uraganu zvanom usud? Može. To nam pokazuju Kafkina pisma Jesenskoj.
Čitamo ih žarno i žudno. Čitamo, slamaju i nas, slama nas Kafkina patnja, ali osećamo i njegovu pobedu. Sama njegova iskrenost je pobeda, dok vlaži raspukline u zemlji koja ih deli. Vlaži i naša grla. Ovu knjigu čitamo celim telom – očima, prstima, grkljanom, plućima, kožom. Čitamo, fascinirani, plačemo, patimo, razumemo, divimo se, saosećamo... Kakav je čovek bio Kafka! Čovek od trnja sa srcem od pamuka!
Čega u ovim pismima ima? Ima objašnjenja ćutanja, straha da se nije voljeno biće nekom rečju povredilo, pokidanih želja, pa sastavljenih, ima toliko toga da se knjiga može svrstati u epistolarni roman, mada, njoj nije potrebno svrstavanje, ona je bezvremena.
Kafka kaže da se ne može setiti Mileninog lica, što je jedan od dokaza opčinjenosti koja je stvorena spojem duša. A onda ta opčinjenost vodi Kafku u pakao, gde se možete izgoreti iz „prolivene usijane mase“. Gorimo i mi dok čitamo o poverenju i strasti, žednimo, kopnimo, istovremeno i u raju i u paklu, kao i on, pisac, zaljubljeni pisac, osujećen a ipak srećan, iako to ne zna, jer je imao priliku da voli.
Kafka sebe poznaje odlično, kritikuje svoje postupke, onda vapi, moli, traži, pita… Posebno su potresni delovi gde spominje „ništa“, ništavilo. Šta je on? Šta je ona? Ko je on? Ko je ona? Drhtaćemo od uzbuđenja, pašćemo na kolena, pred ovom knjigom, pred ovom zaljubljenošću, pred ovom nemogućnošću koja se u večnosti pretvara u neraskidivost. Nemogućnost je neraskidivost? Da, u ovim pismima i u istoriji odnosa Franca i Milene.
Smemo li da zavirujemo, pitamo se, ali ipak halapljivo čitamo dalje. Razumemo Kafku, ko od nas nije ludo voleo?
„Poznajem te mnogo bolje nego sebe“, kaže Kafka, i iz njega progovara vulkan od vrelog tla, za vrelinu mu nije potrebna lava. Šta Kafka nije smeo? Šta je smeo? Kako Milenu oseća celim bićem iako ona nije tu? Kada su ga pohodile zmije straha?
Franc se ne kaje, pa se ipak kaje. Ne jadikuje, a svaka njegova reč je jauk. Ulazimo u dubine njegove duše, u njegove suludosti koje je proizvela ćežnja. „Vidi, Milena, lično ti šaljem ovo pismo a uopšte ne znam šta piše u njemu“, kaže Kafka, a mi nanovo i nanovo shvatamo da su velikani veliki upravo zato što su uprkos svim razbijenim čančićima u telu i duši stvarali, pisali.
Ovo je proza u kojoj je veliki pisac otvorio vrata svog očaja, u njoj vidimo najtanje i najfinije slojeve njegovog bića. Ovo je remek-delo koje to nije nameravalo biti. Stoga je još više vredno.
A mi? Trebalo bi da pročitamo ovu knjigu ne jednom, nego više puta. Da nas dodirnu vihorovi i vrtlozi ove uzvišene ljubavi, da tako dotaknemo večnost.
Autor: Ana Atanasković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 48
