Mojsije je poveo jevrejski narod iz egipatskog ropstva, pregazivši Crveno more, bežeći od gnevnog faraona i lutajući 40 godina kroz pustinju. Nije mu dato da kroči u obećanu zemlju. Iako ju je sa Sinajske gore video, znao je da u nju neće ući, kako mu je Gospod, čije ime se ne sme spominjati, i prorekao.

Da li je postojala neka druga ličnost alternativa Mojsiju? Nije. Bog je od njega, mucavca i stidljivka, kako kaže tradicija, napravio vođu narodnog, zakonodavca Izraela, koji im je dao tablice zakona, isklesane božjim čekićem i dletom.

A šta je narod za tih 40 godina lutanja radio? Klanjao se idolima i zlatnom teletu, ne verujući potpuno u Mojsijevu viziju i obećanje, iako mu je sedeo uz skute. Slična stvar dogodila se i u Srbiji. Jer je u pitanju arhetip. Mnogi sledbenici i saradnici Vuka Draškovića izdali su ga i napustili, klanjajući se nekom savremenom, unapređenom idolu.

Otud sličnu ulogu ima srpski Mojsije, Vuk Drašković, kralj trgova, neprikosnoveni vođa opozicije, preobraženo dete komunizma. Koji nas je preveo iz jednopartijskog sistema u višestranački, iz jedne smrvljene države u drugu izgrađenu na srči prethodne, poveo u ne tako ružičastu budućnost divljeg liberalnog kapitalizma koji su velike evropske države preživljavale u 19. ili 20. veku, a mala i mitska Srbija u 21.

Prolazeći i sam, i mi zajedno s njim preko Scile i Haribde, strašnih čudovišta, gladnih ljudskog mesa, on i njegova porodica podneli su najveću žrtvu – prebijanje, zatvore, samice, atentate, politička ubistva, izdaje i hajke a da se pritom ta žrtva nije poštovala, što je svakako najbolnije za porodice žrtava i Draškovića lično.

Podsetiću vas samo na do danas neraščivijano ubistvo dva vojnika u kasarni na Topčideru, za koje je DB proturila priču da su u pitanju homoseksualci koji su izvršili zločin iz strasti, međusobno se ustrelivši. Kakav je to gorki pelin, živa rana, uvreda porodica žrtava očigledno zataškanog političkog zločina! Plači, vojsko, plači, politiko, plači, razume, plači, TV Bastiljo, plači, slobodno novinarstvo, plači, ljudskosti i istino!

Vuk Drašković započeo je svoje političko delovanje na studentskim protestima 1968, nastavio devedesetih godina prošlog veka, da bi se danas u „Ožiljcima života“ razotkrio, nakon Tanjuga, Doma sindikata, Afrike, Amerike, njegovih otrežnjujućih romana, učešća u opoziciji i poziciji.

U svojim memoarima prizemljuje se između vojvođanskog sela Međa, koju su zaposele hercegovačke izbeglice okružene ravnicom kao omčom, i sela Slivlje, u hercegovačkim brdima, gde gromovi udaraju, munje se goste, a nebo je blizu, i gde je rođen dečak po imenu Vuk. Nakon samo šest meseci, njegova majka umire.

Majka koja zna napamet „Gorski vijenac“ i pesme iz Kosovskog ciklusa, i peva ih uz gusle. Otac partizan, udovac pokojnice iz četničke porodice, ponovo se ženi, i stiče još petoro dece. Ali duh majke, za koji se čini da je potpuno zamro, budi se, eksplodira tek kad upoznaje koleginicu sa fakulteta, svoju buduću suprugu. I ona je iz četničke porodice, te se u Vuku, kroz nju, ponovo sliva reka predaka, dihotomija našeg nacionalnog bića. Majčin i Daničin um, upleteni u prometejskoj vatri, iskovaće Vuka u ono što će tek postati, u ličnost budućnosti.

A da je Vuk srpski Mojsije, svedoči činjenica da ni on nakon višedecenijske borbe za vlast danas ne vlada. Da nije ušao u obećanu zemlju iz sopstvenih vizija. I zato njegove memoare treba čitati kao „žal za mladost“ i večitu potragu za dobom nevinosti.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres