Prikaz knjige „Nora i Zmija“: Potreba za pričom, u svakom vremenu i obliku
Da je Vladan Matijević, koliko god poslednjih godina bio zastupljeniji romanima, podjednako vešt pisac kraćih pripovednih formi, svedoče brojne dosadašnje nagrade. Ipak, povratak pričama zbirkom „Nora i Zmija“ donosi onu često tako neophodnu novinu u autorov prepoznatljiv stil i tematsko-motivski krug. Ta upadljiva promena najviše se oseća u izvesnoj, pojačanoj liričnosti i fragmentarnosti koja nas, opet, vraća samim počecima Matijevićevog književnog stvaralaštva – pesničkim (i ovde su inkorporirani neki od ranih radova).
U pet ciklusa (dakle, čak i kompoziciono ustrojstvo knjige potvrđuje spomenutu asocijaciju) raspoređeno je mnogo toga poetskog, mitološkog, eksperimentisanja sa tradicionalnim žanrovima, oprobavanja različitih narativnih mogućnosti, ali sve to u starom, autentičnom groteskno-(auto)ironijskom tonu. Pisca i dalje najviše zanimaju i zabavljaju ona pomerena stanja svesti i područja života, tako da ih se ne odriče sem u svrhe prividnog odmaka tokom rečenog poigravanja mogućnostima kretanja priče.
Svi ciklusi sem poslednjeg naslovljeni su rimskim ciframa i sadrže po šest pripovedaka nejednake dužine, ali primetne međusobne povezanosti. Čak i kada je ona na prvi pogled sasvim labava, ponajviše usled nepouzdanih i nekonzistentnih pripovedačkih glasova, unutrašnja logika postoji i omogućava relativno precizno grupisanje delova u zajedničke kategorije celine.
Tako se prvi ciklus usredsređuje na autopoetičke opservacije i (mnogo češće) halucinacije, koketirajući (negde potpuno otvoreno, kao na primer u Portretu umetnika u mladosti) sa figurom neshvaćenog pisca i njegovog lutanja na putu ka samoostvarenosti. Početno isticanje lirske proze kao najuočljivije odrednice ove zbirke podržava (takođe već primećena) izrazita svedenost pojedinih (Muva, Pun mesec), a iscepkanost ostalih, dužih pripovedaka. Njihova se razvijenost neprekidno razbija iznutra, ali bez gubljenja kontinuiteta, smenjivanjem i „upadima“ novih tačaka gledišta, vremena, motiva... U prividnoj uskomešanosti i konfuziji, naravno, postoje kopče, često zasnovane makar samo na igri rečima.
Drugi ciklus obuhvata priče iz predgrađa, na tragu filmskog crnog talasa ili stvarnosne proze iz sredine prošlog veka: svet marginalaca, živopisnih stanovnika prosečne periferije grada, sagledanih mahom iz perspektive tihog pisca i njegovih gošći. Već ovde se ustaljuje i kroz priče počinje da seli nekolicina naročito upadljivih figura, a opisane situacije, razgovori, postupci, poznati su svima naviklim da se bar malo zagledaju u komšijski svet. Divlja gradnja, kao najkompleksnija priča u ovom odeljku, obuhvata gotovo svaku moguću i nemoguću epizodu, dok junaci poput Gruja, Sneže Deset Noći ili Janka Ludaka izranjaju iz same svakodnevice.
No, kako ciklusi odmiču, Matijević se i sam sve više udaljava od crnohumornog realizma i zalazi u područje fantazmagorije, distopijskog i apokaliptičnog. Pre toga, trećim ciklusom se uspešno poigrava na terenu palpa, sa još „stalnih“ iliti lutajućih likova (recimo gospodin Pauk), brisanjem granica između (piščeve) uobrazilje i jave, istorije i savremenog. Naslovna novela „Nora i Zmija“ možda je sam vrhunac zbirke, uspešan spoj razvijene drame smeštene u prošlost sa svim mogućim obrtima karakterističnim za prozu date epohe (od teme došljaka, fatalnih žena, hajdučije, velegradskih poroka, do zločina iz strasti i krimi sižea) i završnog podrivanja putem spuštanja u moderni kontekst.
Nastavljajući da se služi ovim postupkom, Matijević istovremeno aktuelizuje, čini univerzalnim i namerno banalizuje pojedine uzvišene topose. Tako se četvrti ciklus zbirke u potpunosti zasniva na profanizaciji epskih ili istorijskih ličnosti (Helena Trojanska, Medeja, Pelop, Kleopatra, Neron, antički pesnici i bogovi) kroz današnji sistem nadzora kome se svojevoljno podvrgavamo, trivijalnosti i digitalizovanja u konzumerističkom dobu. Time se postiže komičan, ali i naglašeno ironičan efekat, zaokružen pričom Apokalipsa u kojoj naratorov antropološki pesimizam biva zaoštren bespoštednom satirom.
Naposletku, ciklus Ti se ne bojiš ove vode u potpunosti meša folklornu fantastiku i futurističke vizije opustošenog sveta, glasovima sa rubova društva i pameti tražeći početnu tačku. Ona se u epiloškoj pripoveci „Prerastanje” iznova vraća vizuri stvaraoca, negde između vremena, razuma, gnušanja i zadivljenosti haosom koji neprekidno i raznovrsno pokušava da se premosti pisanjem.
Na ovom svetu, u domu strašne tehnike i alavih ljudi, gde mašina melje mašinu – kako je primetio pesnik što je ovekovečio armiju dželata, kezila i utvara – i gde na naše oči jači čovek ždere slabijeg, moramo imati skrivene kutke u kojima čuvamo knjige žar-pesama. Kad-tad će nam zatrebati seme za ljudskost.
– Bertold Breht nije govorio srpski
Zbirka „Nora i Zmija“ svojom zanimljivom strukturom, obuhvatom tema, pripovedanjem koje stalno menja smer i ton, ali naročito odnosom prema ispričanom, ukazuje na dve važne činjenice.
Suštinski, „ničeg novog pod Suncem“ i zato (sugerisano već crtežom na koricama) nema tog motiva koji nije moguće romantizovati ili banalizovati, shodno vremenu posmatranja. Ipak, koliko god kritički neuvijeno i surovo pristupali predočavanju retko zaista zadovoljavajuće stvarnosti, to što se o njenim licima i dalje razmišlja i piše pokazuje želju da je nekako popravimo ili barem ukažemo na tu nužnost. Priča je, dakle, nalik samom životu: apsurdna, surova, ne uvek logična niti ohrabrujuća, ali, u svojoj osnovi – uzbudljiva i nikad ista.
Autor: Isidora Đolović
