Prikaz knjige „Ličnost i moć“ Ijana Kerša: Politički leksikon dvadesetog veka
Da li zbog zanimljivosti teme ili sutona predstavničke demokratije, tek očigledno je zanimanje intelektualaca za političke vođe savremene istorije. Tako posle Franka Diketera, nemačkog stručnjaka za Kinu i njegove knjige o diktatorima iz 2019, a potom knjige Henrija Kisindžera o šest velikih istorijskih ličnosti iz 2022. godine – dobijamo novu studiju uporedivih ambicija.
Na skoro 500 strana knjige „Ličnost i moć“ britanski istoričar Ijan Keršo donosi nam portrete dvanaest političara koji su obeležili dvadeseti vek, sa centralnim pitanjem – u kojoj meri jedan vođa može da menja tok istorije?
Koliko je važna sama ličnost u sticanju i upotrebi vlasti? U pokušaju da pruži odgovor, autor svako od 12 poglavlja posvećuje po jednom političkom vođi, koje je najbolje pobrojati: Vladimiru Lenjinu, Benitu Musoliniju, Adolfu Hitleru, Josifu Staljinu, Fransisku Franku, Vinstonu Čerčilu, Konradu Adenaueru, Šarlu de Golu, Margaret Tačer, Mihailu Gorbačovu, Helmutu Kolu i, što će naše čitaoce najviše zainteresovati – Titu. Svima je zajedničko jedno: politički uticaj koji je daleko nadmašivao granice njihove zemlje.
Svako poglavlje uređeno je po istom obrascu: nakon osobina ličnosti na početku autor istražuje aspekte upotrebe moći i političke i društvene strukture koje su to omogućile. Svako se završava procenom zaveštanja datog vođe.
Zašto zaveštanja? Zato što je, kako autor piše, koncept istorijske veličine nekog političkog vođe normativno nabijen i nepodesan za objektivni sud. „Malo ko bi danas upotrebio reč ’veliki’ da opiše Adolfa Hitlera, glavnog tvorca svetskog rata, Holokausta i uništitelja sopstvene zemlje“, piše Keršo. Ali nemoguće je osporiti njegov ogroman istorijski značaj. Zato je žiža interesovanja upravo na tome.
Keršo razlikuje dve vrste moći: moć kroz državu, koja odlikuje demokratije i sprovodi se zahvaljujući institucionalnom okviru i, sa druge strane, moć iznad države koja odlikuje diktature. To su dva mehanizma, ali ne nužno odvojena. Čak su se Lenjin i Musolini povremeno suočavali sa ograničenjima, dok su demokratski izabrane vođe – poput Adenauera ili De Gola – ispoljavali autoritarne težnje.
Iz poglavlja u poglavlje, Keršo preispituje svoje u uvodu postavljene tvrdnje. Na primer, mogućnost uticaja vođe veća je u vreme velikih društvenih previranja, iz čega sledi da su upotreba i razmere lične moći uslovljene okolnostima. Ove i preostale tvrdnje prilično su očigledne, što ne znači da ne navode na dodatna pitanja. Da li bi bez Hitlera bilo Drugog svetskog rata? Da li bi onda bilo Tita? Verovatno ne. Da li bi bez Ho Ši Mina – što je autoru ovih redova kao ekonomisti naročito zanimljivo – bilo Margaret Tačer?
Junakinja desetog poglavlja postaje premijerka Britanije krajem teške osme decenije 20. veka. Već 1971. Amerika, finansijski opterećena Vijetnamskim ratom, ukida zlatno-dolarski standard i uzrokuje velike potrese – od depresijacija valuta i recesije do naftne krize 1973. godine, kada se cena nafte učetvorostručila. To je pogodilo sve privrede, a naročito Britaniju, koja je imala i domaće probleme: visoku stopu inflacije, nisku stopu investicija i zjapeći deficit. Ophrvana vlada 1976. godine traži pomoć od Međunarodnog monetarnog fonda, što je doživljeno kao poniženje. Stezanju kaiša protivili su se sindikati, što je takođe saplitalo privredu. Svih tih godina, kao u „Kindlbergerovoj zamci“, ni konzervativci ni laburisti nisu mogli da povrate stabilnost.
Sve dok se u Dauning strit 10 nije uselila Margaret Tačer – uporna, taktična i neverovatno samouverena. Takve su osobine i bile neophodne za popularisanje isprva nepopularnih ideja. Ona ih je prenosila ubedljivo i lako, jednostavnim porukama, što je školski primer desnog populizma.
Tačerova nije originalni mislilac, ali je revnosno učila. Prigrlila je monetarističko učenje američkog ekonomiste Miltona Fridmana, prema kome je najvažnija borba protiv inflacije. Druge sfere, poput životnog standarda ili stope nezaposlenosti, samo su nuspojava. Tako se sa kejnzijanske, progresivne politike pune zaposlenosti – okrivljene za krizu – prešlo na konzervativnu politiku slobodnog tržišta. Njen su kredo privatizacija, deregulacija, smanjenje javnih izdataka i eutanazija sindikata. Da li je to moglo, kako je obećavano, da „obnovi veličinu“ Britanije, teško je reći bez naknadne pameti. Narod je tražio promenu, makar i nagore i nije bilo očigledno da je baš takvu i dobio. Tačerova nije suštinski razumela monetarizam ali, šta treba, ideologija nadomesti.
Zato je Keršovo delo važno, na čelu sa zaveštanjem Tačerove. Ona nije bila plemićkog porekla, epohalni teoretičar niti vojskovođa, osim u malom kolonijalnom ratu za Malvine. Ali je imala jasan ideološki stav i čeličnu volju da ga nametne. Kroz državu i, kada je potrebno, iznad nje. Iako je njena neoliberalna politika bila i društveno i ekonomski štetna, opstala je i ojačala u procesu globalizacije. Po njenim se aršinima i danas kroji politika brojnih država.
Tito i De Gol jesu menjali istoriju, ali su titoizam i degolizam mrtvi. Tačerizam nije. Za razliku od drugih vođa, Margaret Tačer menjala je budućnost.
Autor: Ivan Radanović
