Slično Kasi iz istoimenog romanaJohane Svanberj, i Marta, glavna junakinja drugog romana dramaturga Vide Crnčević Basare „Humano preseljenje“, takođe je žena na ivici nervnog sloma i već sa korica knjige nam duhovito poručuje – „Ako ste pomislili da mi je mesto u ludnici, ne brinite – odatle i pišem!“.

Dakle, situacija je ozbiljnija: za razliku od Kasi, koja od muka i pucanja beži na selo, Marta će završiti u „sigurnom“ okrilju privatne bolnice (muž joj ima para, a i dobre veze, a i nije zgoreg izbeći javni skandal). Mnogima se sudbina nasmeši i dâ im život kao u bajci, pa se iz ko zna kog razloga naroguši i ljutne i otme im sve što im je dala, nekad takoreći u trenu. Danas jesi, sutra nisi.

Istovremeno i gorka i komična, i reska i vrcava, i razorna i otrežnujuća, Martina nam pripovest iz ludnice ubrzo otkriva ostale umom skrajnute pacijente s kojima u sanatorijumu deli život, ludilo i muke: prave neprskane šumadijske nasilnike, erotomane filozofe, senilne bakice i narkomane kojima su roditelji opasno zeznuli život. Društvo šareno u svakom smislu i pogledu.

A šta je Martin problem, pa, kako sama kaže „muž me je ostavio zbog klasične kurvetine“, pa je ona onda malko odlepila (ili malko više, da budemo iskreni), a sin prestao da govori s njom i onda su je „smestili ovde na pravdi boga“. Istina je da je zbog toga potražila zaborav u čaši, bolje reći flaši (ili flašama), drogama, travi i šašavim gljivama. Iseljenu iz sopstvenog života sudbina ju je navela na stranputicu. Jer tuga – mračna, crna i turobna – traži za sebe prirodno okruženje.

Držeći se iluzija i samoobmane, uz dobru dozu samosažaljevanja ali i razmaženosti, Marta proklinje sudbu i sanja o osveti, dok se priseća prošlosti od koje zapravo treba bežiti, pogotovo ako joj je, kao u njenom slučaju, genetski dala sve ono što ne biste poželeli. Nije emotivno stabilna ni da brine o sebi, a kamoli o šesnaestogodišnjem sinu kojeg je ostavila kod babe. Istina polako izlazi na videlo: Marta je snob, zgubidan, možda čak i homofob, mrzi pola sveta, njen muž Mile je taj koji se brinuo o detetu i rintao na klinici dok se ona nalivala pićem od jutra do sutra držeći se predačkih običaja (i baba Giza joj je bila alkos i teški pušač).

Kad od alkoholizma krenu da joj se priviđaju pokojne babe, hoće li to značiti da je đavo odneo šalu, da je vreme da se dozove pameti i otrezni, ili će u ludnici među podjednako ludima doživeti neko otkrovenje i katarzu, pogledati se u ogledalo i sasuti sebi gorku istinu u lice? Hoće li Marta na kraju preživeti samu sebe?

Autor: Miroslav Bašić Palković