Prikaz knjige „Grešnik i svetac“: Nemoguće postignuće
Možda je glavni junak Fjodora Dostojevskog iz „Zločina i kazne“ Raskoljnikov od svih likova iz svetske književnosti najduže – od objavljivanja romana 1866. do dan-danas – pobuđivao sasvim oprečna tumačenja. Da li je ubio vremešnu Aljonu Ivanovnu (i, usput, njenu sestru Lizavetu) zato što je bila omražena lihvarka, iz ubeđenja da neki ljudi imaju pravo da ubiju a drugi ne, ili je to učinio ipak iz materijalne koristi, mogućeg nihilizma, ili mu je slično iskustvo bilo neophodno da bi završio u hrišćanstvu? To su samo neke od dilema koje se najčešće povlače kada je Raskoljnikov u pitanju.
Teoretičar, istoričar i kritičar književnosti Kevin Birmingem, koji je intrigantan pristup klasicima započeo od svog nagrađivanog i masovno čitanog prvenca „Najopasnija knjiga“, posvećenog Džojsovom „Uliksu“, pokušao je da osvetli glavnog junaka „Zločina i kazne“ iz sasvim drugačijeg ugla. U knjizi „Grešnik i svetac“ on pravi paralele između glavnog junaka čuvenog romana i njegovog prototipa iz stvarnog života, a da to, kako su neki smatrali, nije student prava Danilov, koji je u januaru 1866, pre no što je „Zločin i kazna“ počinjao da biva objavljivan, pribegao bezmalo istovetnom zločinu onom koji će proslaviti Raskoljnikova.
Prototip je potonjeg, naime, u Pjeru-Fransoi Lasenaru, takođe dvostrukom ubici starica sekirom, čiji je slučaj opsedao Pariz tridesetih godina devetnaestog veka. Budući da je bio harizmatičan pesnik prefinjenih manira, zgodan i inteligentan, te da se tokom suđenja nije pokajao za svoje postupke, već ih je pravdao buntom povodom socijalne nepravde, nije čudno što je francuski filozof Mišel Fuko smatrao da je posredi lik koji je, svojom romantično-buržoaskom prirodom, izmenio predstavu razbojnika kao čoveka iz naroda i kao takav uticao i na razvoj kriminalističko-detektivske proze. Čak i od tako slojevitog „materijala“ Dostojevski je u „Zločinu i kazni“ uspeo da učini slojevitijeg lika, koji u isti mah deluje krajnje verodostojno a neobjašnjivo, što je u književnosti možda i najteže postići.
Pogrešno bi bilo pomisliti da se naslov „Grešnik i svetac“ odnosi na Raskoljnikova ili Lasenara i, s druge strane, Dostojevskog, koji baš i nije bio svetac, počev od patološke sklonosti prema kockanju, što će se odraziti na njegov roman „Kockar“, ali i na početne stranice Birmingemove knjige. Najpre vidimo budućeg svetskog klasika kako, prokockavši sav novac, gladuje u Vizbadenu dok piše pisma prijateljima preklinjući ih da mu plate hotelske račune. Petnaest godina ranije, kao dvadesetosmogodišnjak, zbog veze sa slobodoumnim piscima, izveden je na streljanje koje se ispostavilo kao sarkastična šala: naprasnim carskim pomilovanjem, poslat je na četvorogodišnji prinudni rad u Sibir. Birmingem to njegovo putovanje u sve ledenijem vozu opisuje sasvim romaneskno, ako ne i filmično. Autor se kasnije sasvim posvećuje evoluciji „Zločina i kazne“, posredstvom beležaka samog Dostojevskog, prodirući u piščev um, sve sa njegovim naglim promenama strategije dok na primer dodaje motivaciju protagonisti romana da počini ubistvo. Što je Raskoljnikov opipljiviji lik, to se Lasenar više povlači iz teksta i ispostavlja kao znatno manje slojevit nego što se to isprva činilo, otprilike kao donekle oneobičen narcisista.
Pred kraj knjige, koja se završava ženidbom slavnog književnika njegovom drugom suprugom Anom, Birmingem postiže da Raskoljnikov deluje kao lik iz života a Lasenar kao neki fikcionalni protagonista, iako je u stvarnosti i književnosti bilo obratno. Takvo šta je, pišući non-fikšn, možda i najteže postići.
Autor: Domagoj Petrović
Teoretičar, istoričar i kritičar književnosti Kevin Birmingem, koji je intrigantan pristup klasicima započeo od svog nagrađivanog i masovno čitanog prvenca „Najopasnija knjiga“, posvećenog Džojsovom „Uliksu“, pokušao je da osvetli glavnog junaka „Zločina i kazne“ iz sasvim drugačijeg ugla. U knjizi „Grešnik i svetac“ on pravi paralele između glavnog junaka čuvenog romana i njegovog prototipa iz stvarnog života, a da to, kako su neki smatrali, nije student prava Danilov, koji je u januaru 1866, pre no što je „Zločin i kazna“ počinjao da biva objavljivan, pribegao bezmalo istovetnom zločinu onom koji će proslaviti Raskoljnikova.
Prototip je potonjeg, naime, u Pjeru-Fransoi Lasenaru, takođe dvostrukom ubici starica sekirom, čiji je slučaj opsedao Pariz tridesetih godina devetnaestog veka. Budući da je bio harizmatičan pesnik prefinjenih manira, zgodan i inteligentan, te da se tokom suđenja nije pokajao za svoje postupke, već ih je pravdao buntom povodom socijalne nepravde, nije čudno što je francuski filozof Mišel Fuko smatrao da je posredi lik koji je, svojom romantično-buržoaskom prirodom, izmenio predstavu razbojnika kao čoveka iz naroda i kao takav uticao i na razvoj kriminalističko-detektivske proze. Čak i od tako slojevitog „materijala“ Dostojevski je u „Zločinu i kazni“ uspeo da učini slojevitijeg lika, koji u isti mah deluje krajnje verodostojno a neobjašnjivo, što je u književnosti možda i najteže postići.
Pogrešno bi bilo pomisliti da se naslov „Grešnik i svetac“ odnosi na Raskoljnikova ili Lasenara i, s druge strane, Dostojevskog, koji baš i nije bio svetac, počev od patološke sklonosti prema kockanju, što će se odraziti na njegov roman „Kockar“, ali i na početne stranice Birmingemove knjige. Najpre vidimo budućeg svetskog klasika kako, prokockavši sav novac, gladuje u Vizbadenu dok piše pisma prijateljima preklinjući ih da mu plate hotelske račune. Petnaest godina ranije, kao dvadesetosmogodišnjak, zbog veze sa slobodoumnim piscima, izveden je na streljanje koje se ispostavilo kao sarkastična šala: naprasnim carskim pomilovanjem, poslat je na četvorogodišnji prinudni rad u Sibir. Birmingem to njegovo putovanje u sve ledenijem vozu opisuje sasvim romaneskno, ako ne i filmično. Autor se kasnije sasvim posvećuje evoluciji „Zločina i kazne“, posredstvom beležaka samog Dostojevskog, prodirući u piščev um, sve sa njegovim naglim promenama strategije dok na primer dodaje motivaciju protagonisti romana da počini ubistvo. Što je Raskoljnikov opipljiviji lik, to se Lasenar više povlači iz teksta i ispostavlja kao znatno manje slojevit nego što se to isprva činilo, otprilike kao donekle oneobičen narcisista.
Pred kraj knjige, koja se završava ženidbom slavnog književnika njegovom drugom suprugom Anom, Birmingem postiže da Raskoljnikov deluje kao lik iz života a Lasenar kao neki fikcionalni protagonista, iako je u stvarnosti i književnosti bilo obratno. Takvo šta je, pišući non-fikšn, možda i najteže postići.
Autor: Domagoj Petrović
