Prikaz knjige Gabrijela Garsije Markesa „Skandal veka“
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Gabrijel Garsija Markes, od milošte Gabo, uvek je na sav glas tvrdio da je od početka svoje karijere želeo da bude upamćen ne kao autor i literata iako je to očigledno bio, nego kao reporter, što je bio po potrebi. A glavno svedočenje koje bi trebalo da nam pomogne da ispunimo ovu njegovu želju oličeno je u knjizi tek objavljenoj pod naslovom „Skandal veka“, genijalnoj kompilaciji njegovih početnih novinarskih priloga koju je uredio Kristobal Pera, uz predgovor Džona Lija Andersona, novinara, autora i dobrog druga Garsije Markesa.
Većina Gabovih vernih čitalaca možda nikada nije čitala ove priloge, koji zadiru u više od tri decenije pisanog novinarstva: od prvih koraka kolumbijskog nobelovca u kolumbijskim i venecuelanskih novinama pedesetih godina do sredine osamdesetih – nakon što je dobio Nobelovu nagradu – sa nekom vrstom zabavnih priloga objavljenih u španskom dnevnom listu El Pais.
Svaki od ovih pedeset priloga je draguljčić koji se čita sa uživanjem. Stvar je u tome što, kako neko reče Džon Li Anderson, „postoji neki zajednički tonalitet za sve što je Gabi radio, ali je humor malo skriveniji u njegovoj fikciji nego u publicističkim tekstovima, i to je ono što vidimo ovde jer on razvlači jezik na sve strane.“
Ova Andersonova opaska vrlo je tačna. Na primer, u prilogu „Najčuvenija godina na svetu“ poziva nas da ga pratimo u nekoj vrsti novinarskog vodiča kroz vesti iz 1957. godine. Počinje ostavkom britanskog premijera, ser Entonija Idna, „najbolje odevenog čoveka na svetu“ (Gabova svojstvena hiperbolničnost) i time što ga je zamenio Harold Makmilan, koji je „prešao iz broja 11 u broj 10 Ulice Dauning“ i „morao da pešači samo petnaest metara kako bi preuzeo osetljive poslove britanske imperije“.
Sa dotične, vrlo značajne vesti krupnih posledica autor prelazi na smrt Hemfrija Bogarta od raka grla u januaru te godine, mesecu kad su takođe preminuli čileanska spisateljica Gabrijela Mistral i italijanski dirigent Arturo Toskanini. I među najmanje desetak drugih vesti iz te godine koje uvezuje genijalno skrivenim pojedinostima, sažetak vesti prelazi sa Sputnjika na Oskar dodeljen švedskoj glumici Ingrid Bergman za njenu ulogu u „Anastasiji“, ne zaobilazeći, pritom, ni smrt meksičkog pevača Pedra Infantea.
Naslovni prilog knjige, „Skandal veka“, govori o nekoj vrsti skandaloznog zločina koji se dogodio u Rimu, odakle je Garsija Markes bio gotovo svakodnevni dopisnik od 17. do 30. septembra 1955. Uprkos ozbiljnosti zločina, izvesnu komičnost mu je pridala činjenica da je vest ličila na TV-novelu čiji je broj epizoda, po Gabu, bio: nula.
U knjigu je uvršćena i epizoda iz vremena kada je živeo u Parizu, a koju on pominje i u drugim prilozima, i koja kod čitaoca uvek izaziva grohot. U tekstu „Iz Pariza s ljubavlju“ Gabo piše o tome kako je usred rata u Alžiru ne jednom dopao zatvora zato što su ga pobrkali sa jednim alžirskim pobunjenikom. Posle kraja rečenog rata, na proslavi godišnjice na koju je pozvan, jednom novinaru je rekao: „Alžirska revolucija je jedina zbog koje sam zatvaran“.
Međutim, možda najbolji prilog koji se tiče njegovih teških pariskih godina, a koji je vezan i za proliferaciju diktatura u ondašnjoj Latinskoj Americi, jeste onaj o kubanskom pesniku Nikolasu Giljenu koji je svakog jutra sa svog prozora obično izvikivao najnovije vesti na španskom jeziku svojim latinoameričkim susedima u egzilu. Jednog jutra Giljen je vikom objavio jednu jedinu vest: „Pao je čovek!“
„Nastalo je komešanje u usnuloj ulici jer je svako od nas pomislio da je svrgnuti čovek njegov. Argentinci su pomislili da je to Huan Domingo Peron, Paragvajci su pomislili da je Alfredo Stresner, Peruanci su pomislili da je Manuel Odrija, Kolumbijci su pomislili da je Gustavo Rohas Pinilja, Nikaragvanci su pomislili da je Anastasio Somosa, Venecuelanci su pomislili da je Markos Peres Himenes, Gvatemalci su pomislili da je Kastiljo Armas, Dominikanci su pomislili da je Rafael Leonidas Truhiljo, a Kubanci su pomislili da je Fulhensio Batista“, govori Gabo. Ispostavilo se da se tom prilikom ipak radilo o Huanu Domingu Peronu.
Ovi prilozi čine najbolje čuvanu tajnu o jednom vidu novinarstva koji više ne postoji, istinski biser kojeg niko ne bi smeo da se liši.
Autor: Karlos Verdesija
Izvor: aarp.org
Prevod: Igor Marojević
