Prikaz knjige „Fikcija“
Neznano kako i zašto, autofikcija se u poslednjih, recimo, deset(ak) godina nametnula kao uzvišeni aksiomski kanon, koji se ne preispituje, čak i kada je iole verziranijem čitaocu sasvim jasno da je u određenom slučaju tu na prvom mestu reč o samosvrsihodnoj i posve jalovoj modi koja nikako da prođe.
Srećom, ima jasnih naznaka da je krenula naprslina u tom uglačanom ogledalu, namenjenom ponajpre samoljubivima sa ove ili one strane teksta; odličan primer subverzivnog delovanja upravo na tom polju je kod nas nedavno objavljena zbirka priča paradoksalno nazvana upravo „Fikcija“ autorke iz Hrvatske Ivane Bodrožić. A uprkos nedvosmisleno sugestivnom naslovu, ova zbirka kraćih priča (kod nas u izdanju Lagune) ispovedno i autorefleksivno jasno intoniranom izrazu pridodaje posprdan pristup toj modi narečene autofikcije, plodu puke i bezuslovne mere u moć objektivizaciji i romantizaciji stvarnosti, pri čemu je ta navada obično praćena ostrašćenim detaljizmom.
Bodrožić ovde drsko a neusiljeno preispituje pomenuti kanon, u završnici svake od priče stižući ne samo do precizne, učinkovite i blagotvorne poente nego i do kišonovske sprdnje sa dobrano rutiniranom svakodnevicom. Već u uvodnoj priči (naslovljenoj kratko – Fikcija) ona na samo nekoliko stranica problematizuje tu opčinjenost literarata stvarnošću i stvarnosnim, ali i pomamom za školama i školicama kreativnog pisanja, gde se neretko stiže do cilja osnaživanja mehanike i logistike pisanja na štetu same kreacije i mašte, bez kojih se ipak ne stiže daleko. Ivana Bodrožić to čini već i u jednoj očito ironično savetodavnoj rečenici koja glasi: „Smislite jednostavan zaplet, vrhunac i kraj, odvažite se i recite nam to što ne vidimo.“
Možda najilustrativniji primer krajnje visokih stilskih i kvalitativnih dometa čitave ove zbirke je možda i ciljano najprovokativnija priča pod nazivom „Srbin“, u kojoj pripovedačica ima cilj upravo ono – da „svet kaže svoju istinu“, a to čini možda i autoironično sprdajući se sa vlastitim životnim okolnostima i svakodnevicom kojoj instinktivno teži, a kojoj upravo te okolnosti stoje na putu, pa se tu stiže tek do tačke povremenih užitaka života pod senkom drugosti i temeljno kodirane konspirativnosti.
Autor: Zoran Janković, prevodilac, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
