Prikaz knjige „Dvojnici iz tame“ – knjiga koju vredi čitati tri puta
Volter je davno rekao da „deca prihvataju svaku vrstu literature, osim dosadne“. I zaista, nema ništa gore od dosadne knjige, bilo da je ona pisana za decu ili odrasle. Roman „Dvojnici iz tame“ Moree Banićević, predstavlja osvežavajuće dobar roman savremene regionalne književnosti.
„Dvojnici iz tame“ su nastavak prvog romana ove autorke „Demon školske biblioteke“, pa su tako i protagonisti u obe knjige, u stvari, ista deca.
No, čitajući ovu knjigu, kod mene su se javila dva oduševljenja, Prvo je, naravno, radost za čarobnom pričom koju nudi ova knjiga, a drugo je da je literatura za decu sa ovih prostora dobila veliku književnicu fantastičnog nadrealizma.
Kada bih najkraće morao da opišem ovu knjigu, učinio bih to sa tri reči: pustolovina, prijateljstvo i film. Pretpostavljam, da vam je od ove tri reči, najviše zaparalo oko reč „film“. Jedan od razloga, je taj što je u Hrvatskoj pre nekoliko godina snimljen odličan film, za koji bi se moglo reći da je ista „krvna grupa“ ovoj knjizi. U pitanju je „Zagonetni dječak“, reditelja Dražena Žarkovića.
Međutim, pored toga što je ovo knjiga, ona bi lako mogla da se oslovi i kao scenario. Jer, dok je čitate osetićete se kao da gledate ingeniozno kinematografsko ostvarenje. I to smatram, njenom najvećom prednošću. Kao što znamo, civilizacija je okrenuta vizuelizaciji. Ovo je štivo koje budi emociju i kod onih sa najslabijom koncentracijom, a po istraživanjima su to niko drugi do deca, kojima je ova knjiga namenjena.
U vremenu kada se sa svih strana priča o tome kako telefoni, tableti i ostale „maloletne“ spravice otuđuju, Morea Banićević nam je jezikom tinejdžera, oblikovanim u bravuroznu književnost ispričala priču o tome kako je iskreno prijateljstvo i zajedništvo jedno od najvećih čuda na svetu.
Valja pomenuti da Banićevićeva radi kao učiteljica engleskog jezika u osnovnoj školi u Opatiji i pored ogromne imaginacije koju je utkala u „Dvojnike iz tame“, lako je uočiti njeno fenomenalno poznavanje vijugavih puteva kojima se kreće mozak jednog tinejdžera.
Prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Afrike – Vole Sojinka izrazio je da je „detinjstvo poslednja prilika da budeš srećan, jer kasnije znaš i suviše“. Na neki način svi likovi, na čelu sa glavnim junakom Borisom se nalaze na prvoj značajnoj raskrsnici u njihovom životu. Sa jedne strane je put koji vodi u svet odraslih, a sa druge cesta koja ide u pravcu ostajanja večnog deteta.
Rejmondu Karveru je bio glavni cilj da dok ljudi čitaju njegove priče, ne mogu da odvoje oči od teksta, pa čak i da im gori pod nogama. Ne znam da li je Morea imala ovakvu nameru, ali je nesumnjivo postigla Karverov efekat.
Takođe se kao čitalac zahvaljujem Laguni, jer se maestralno vodi temeljnim načelom Dejana Papića, koje glasi: „Knjigu koju ne vredi čitati dva puta, ne vredi čitati nijednom“. E pa, ovu vredi čitati tri puta.
Autor: Tadija Čaluković
Izvor: salome.rs
