Prikaz knjige „Dokopati se Tarkovskog“: Margina je začarani krug
Ako je nešto momentalno učinilo da se projekat/edicija Autsajderi istakne kao neosporno originalan, potreban poduhvat, sigurno su to glasovi sa margine kojima su kroz dosadašnja izdanja dati mikrofon, zvučnici i odgovarajući podijum. Nakon realistički usmerenog prvog, ali podjednako introspektivno, drugo kolo iliti „sezona“ zalazi u područja antibajke ili poučne priče, izvrtanjem didaktičnih žanrova postižući još ubedljiviji efekat. Zbirka „Dokopati se Tarkovskog“, čiji je autor ruski pisac mlađe generacije Pavel Selukov, savršeno odgovara tom anarhistički intoniranom usmerenju iza čije prividne razbacanosti stoji (za)čudna logika.
Ona je najpre sadržana u pripovedaču skrivenom iza mnoštva različitih uloga, likova, imena, ali sa nepromenjenom funkcijom i čestim, namerno veoma otvorenim upadicama koje izazivački obelodanjuju autopoetičku budnost. Bilo da se obraća iz srca začaranog prostora – permskih tačaka suočavanja čoveka i društva, ili sa bezbedne, nadmoćno podrugljive stvaralačke distance, odlučan je da zadrži ironičan, ležerno nepretenciozni, crnohumorni manir. Njima se, zaista, možda jedino i mogu podnošljivo izneti raznovrsne priče o sudbinama svojevrsnih zatočenika prigradskog podzemlja. Zapisi iz sivog doma obuhvataju doživljaje sa margine raspoređene u dve pripovedne celine, na jedinstvenom prostoru (između Proleterke – predgrađa Perma, fabričkih postrojenja, ženskog zatvora, groblja i reke Kame) i iznete nepretencioznim, govornim tonom. Prvi i kraći korpus pripovedaka, „Zato što smo tinejdžeri“, objedinjen je motivom kukavičluka, dok drugi, „Između užasa i košmara na Benediktovom ostrvu“, predočava nadovezujuća, odrasla iskustva, služeći se crnim humorom i apsurdom kao načinom obračunavanja sa socijalnom realnošću, te neraskidivom vezom seksa i smrti.
Svoje junake Selukov sabira u jednom, istina prilično širokom krugu, iz kog uprkos mnogim maštovitim pokušajima ne uspevaju da trajno izađu. Kriminal, nasilje, predrasude, ograničenja unutrašnje ili spoljne prirode, drže ih u ne odmah vidljivoj zavisničkoj vezi, tako da naposletku shvatamo da su i sami prihvatili mrak, pa se s njim nose kako ko ume. Nekad to rade podrugljivo, drugi put bežanjem u fantazmagorične epizode, ali bez izuzetka tako da se ne odriču svoje autentične, „manjkave“ prirode. Njihovi svetovi, razmišljanja o životu, osećanja, naročito razni oblici ljubavi i muško-ženskih odnosa, tragično su obojeni crnilom socijalne neminovnosti iz koje se teško nazire mogućnost bekstva (Živeti na Proleterki je poučno, posebno za mlade.). Stoga se priče, ma koliko različite i posebne, nepogrešivo prepoznaju kao deo istog korpusa upravo načinom (p)odnošenja: teme gubitka, beznađa, prestupništva i iskupljenja, društvenog izopštavanja i ponovne integracije... Svaka situacija podneta je sa uvrnuto komičnim obrtom, stavom prividno bezrižnim, mangupskim, jer drugačije zaista ne bi bilo izvodljivo (Međutim, da je perspektiva uvek jasna kao retrospektiva, čovečanstvo bi odavno ili izumrlo ili osvojilo Mars.).
Opisane ličnosti nose drugačije identitete, statuse i uloge, nivoe samopouzdanja i snalažljivosti, ali su istovremeno persone jednog te istog gubitnika. Žene se čak i zovu tipski: Kaća, Toma, Ženja ili Tanja – imena se smenjuju, rotiraju, nebitno i nevezano za određeno lice, s obzirom na to da su deo većeg, u poraznosti neobično borbenog iskustva preživljavanja. Piščevo insistiranje na udelu bizarnog olabavljuje inače pretežak teret postojanja u okvirima simbolički iscrtanog socijalnog limba.
Dve celine zbirke nadovezuju se jedna na drugu pre svega iskustveno, potvrđujući osujećenost junaka pri pokušajima da prevaziđu zadatosti. Ta se osuđenost, štaviše, prilično često konstatuje već na početku pripovetke i dalje prihvata kao datost, a ne razlog za čuđenje (Biti tinejdžer je sranje. Želje su odrasle, a mogućnosti dečje.). Zbunjenost ili ravnodušnost junaka uglavnom dolazi od neveštih pokušaja da se odupru emocijama koje doživljavaju poraz, ali bez luksuza sledstvenog prepuštanja bilo kakvom bolu. Život se, naprosto, nastavlja kakav jeste, uprkos snažnim potresima.
Ponekad zavidim gušterima. Kad bismo mi mogli da odbacimo pamćenje kao što oni odbace rep, koliko bismo bili srećni. Glupi, lobotomizirani, ali srećni.
Neke od priča opisuju izuzetno brutalna, traumatična iskustva gubitka („Tristana i Lanselot“, „Njegov sin“, „Zentara“), druge nas ostavljaju zaprepašćene obrtom ili usputnom završnom opaskom koja unosi nemir („Starac i deca“, „Kentaur i grudi Svetlane Arkadjevne“). Na primer, „Zmaj se probudio“ tematizuje reakciju nosioca posttraumatskog sindroma na suočavanje sa porodičnim nasiljem, a „Zimski ples smrti“ odlazi verovatno najdalje u distopijsko-humorističnom eksperimentu. Svima je, ipak, zajednički motiv ljubavi ili njene imitacije, tačnije, odnosa prema ženama koji obavezno biva sagledan i(li) povezan sa temom smrti, destrukcije, skrnavljenja. Time se u potpunosti formira poetika surovog, podzemnog, odvojenog od kulture (u originalu inteligencije) kao predznaka iz podnaslova: kultivisanost kao (nedostižan) cilj predmet je ironije, ali i pokretačka snaga u pričama „Tupan i devojka“, „Čizkejk“, „Devojka koja je čitala časopis Znamja“ i, naravno, naslovnoj. Ljubav je tu nekada spas, nekad opterećenje usled međuzavisnih veza rođenih iz krivice, navike, dužništva; drugi put predstavlja ideal, prilagođen i neminovno bar malo iskrivljen dejstvom sredine, ali svejedno tu; provlači se kroz svaku epizodu, dajući joj specifičan šarm (naslućivanje u priči „Zavesa i oko nje“, zatim „Bela vrata“, „Bez nadzora“...). Ona se može javiti i prema ideji samostalnosti (simbolizovanoj stanom u „Kentauru...“), privrženosti životinje (mačke u „Inspektorki“), umetnosti („Smrt supermatizma“), uvek u sirovom, neuobičajenom obliku, ali i te kako postojana.
Negde između „Sivog doma“ i pogrešne strane ulice kao kod ranog „Zabranjenog pušenja“, dečaci postaju – doduše, nikad sasvim – odrasli ljudi čije su slabosti iste, neprežaljene stvari, jednako bolne, samo zatvorene u oklop nužnog zakona opstanka. Sleng, rečnik i filozofija geta, prilagođavanje visoke i popularne kulture, iza (i baš zbog) svoje razmetljivosti čuvaju ljudskost junaka kao sponu satkanu od razumevanja i empatije. Selukov je savršeno uhvatio i mitologozivao jedinstvenu (anti)romantiku predgrađa, (anti)herojstvo otpadnika i (anti)intelektualizam životno obrazovanih, sa namerno pomerivim predznakom koji putem negacije zapravo proširuje dimenzije našeg shvatanja tuđeg iskustva.
Autor: Isidora Đolović
