Prikaz knjige „Češka škola ne postoji“, Gorana Markovića: Za filmofile i one koji to nisu
„Češka škola ne postoji“ je mnogo više od biografije. Zanimljiva i duhovita knjiga napisana stilom koji je karakterističan i za filmski jezik reditelja i scenariste Gorana Markovića – jasno, pitko, šarmantno. Čitaocima pruža dobru zabavu, ali i prikaz jednog istorijskog vremena i dešavanja u društvu.
Već sam predgovor Rajka Grlića je uživanje: „Prošle godine, u sedamdeset drugoj, objavio sam memoarsku knjigu. Zato vam, kao ’iskusni igrač’ na tom polju, savetujem da čitajući memoare, pogotovo ove koje držite u ruci, budete oprezni. Napisao ih je čovek koji je tada imao nepunih trideset godina, a koji je danas znan kao ozbiljan majstor – mađioničar koji izuzetno uspešno meša stvarnost i fikciju, i to ne samo na filmu već i u literaturi. Ukratko, čitajući njegove mladenačke memoare dobro otvorite oči.“
Zaista, neki događaji opisani u ovoj knjizi deluju neverovatno, kao da ih je izmislio maštoviti režiser. Na primer, scena kada Rade Marković ostavlja svog sina ispred fakulteta čim je saznao da je njegov jedinac položio prijemni za upis. Ostavlja ga samog u gradu koji ne poznaje, među ljudima čiji jezik ne govori, sa novcem koji mu je dovoljan samo da jede i to štedljivo. Danas, u 21. veku, roditeljima koji svoju decu nadgledaju kamerama i zovu mobilnim telefonima na svakih sat vremena, to zaista deluje neverovatno. Ruski tenk uperen u vrata fakulteta, Jan Palah koji se samospaljuje na ulici i još mnogo toga, kao da su scene iz filma, a ne iz studentskih dana Gorana Markovića.
Zato se, između ostalog, ova knjiga i čita u dahu. Ne zato što je napeta i neizvesna već zato što je istinita i iskrena, napisana pre 30 godina a i dalje aktuelna – i danas se mladi iz Srbije svakodnevno bore sa izazovima studiranja u inostranstvu. „Živeli smo u nepoznatoj zemlji da bismo shvatili svoju“, piše Goran Marković, a sa njim bi se danas složili mnogi koji su vođeni željom za znanjem otišli na put.
Put Gorana Markovića je bio zanimljiv. Na početku autobiografije saznajemo da je njegov filmski prvenac „Bez naziva“ prošao neslavno. Toliko neslavno da je autor utočište potražio u JNA.
„Tog leta 1973, jedući vafle uz pivo u našoj vojničkoj kantini, u svojoj dvadeset sedmoj godini, osetio sam se kao ’bivši’ . Odjednom, srušila se građevina samoljublja i samodopadljivosti koju sam godinama dograđivao i očvršćivao i u kojoj je bila pohranjena sva moja preduzimljivost. Pretvorila se u prah pred prvim naletom neuspeha. A onda se nametnulo ključno pitanje: zašto, kog đavola, uopšte radiš taj posao? Pogledaj istini u oči i reci da li je to tvoja prava, jedina i neizbežna sudbina, ili si snob, šminker, lažljivac i samoobmanjivač koji se najzad suočio s pravim problemima! Odgovora nije bilo. Da bi se eventualno našao, bilo je potrebno vratiti se još nekoliko godina unazad, u vreme kada smo Điđa i ja, a kasnije i ostali, krenuli u Prag, nošeni sasvim neodređenim predosećanjem da će se tamo odigrati tako važni trenuci u našim životima.“
Tako nas Goran Marković uvodi u priču o svojim studentskim danima, u priču u kojoj se prepliću lični doživljaji i istorijski događaji.
„U proleće 1965. imao sam osamnaest godina i pravio sam se da ozbiljno razmišljam o svojoj budućnosti. U stvari, to sa probijanjem kroz život, karijerom i sličnim stvarima interesovalo me je koliko lanjski sneg. Pripadao sam onom delu posleratne generacije koju su bolećivi i ratom traumatizovani roditelji brižljivo čuvali od životnih nedaća i obasipali je svim onim što je njima nedostajalo u mladosti. Studije su se podrazumevale, svaka druga, skromnija životna varijanta je otpadala. Ali odluku o tome šta ću studirati neprestano sam odlagao a ideje o svom budućem pozivu menjao sam iz osnova takoreći svakodnevno. U svakom slučaju, profesiju sam smatrao pre svega imageom, još jednim dodatkom u mome bezbrižnom životu koji će imati pre svega dekorativnu funkciju.“
Na sreću jugoslovenske kinematografije, kao i svih onih koji vole filmove Gorana Markovića on je doneo pravu odluku – da studira režiju u jednoj od najboljih filmskih škola u svetu – FAMU u Pragu. U toj odluci nije bio usamljen. Još četvorica njih iz tadašnje Jugoslavije studiralo je na istom mestu: Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Goran Paskaljević i Rajko Grlić. Ti velikani kinematografije učili su od najboljih. Naime, među predavačima na FAMU bili su pisac Milan Kundera, oskarovci Miloš Forman, Elmar Klos i Jan Kadar. Oni su, takođe, junaci knjige „Češka škola ne postoji“ jer su bili važan deo puta koji je Goran Marković morao da prođe od svog prvog režiserskog debakla do maestralnog „Specijalnog vaspitanja“, ali i filmova „Majstori, majstori“, „Nacionalna klasa“, „Variola vera“, „Sabirni centar“…
Junaci knjige su i svi koji su učestvovali u Praškom proleću, kolege sa fakulteta, Jugoslovenke i Čehinje. Goran Marković nam otkriva kako to izgleda biti aktivan svedok istorijskih događa, a istovremeno biti student koji nema novac za pivo, ali ima želju da se zabavi i zaljubi, pre svega da pronađe sebe i svoj put.
„Češka škola ne postoji“ je prava poslastica za sve koji vole filmove Gorana Markovića, ali i za one koji tek treba da upoznaju njegovu umetnost. Takođe, to je veoma značajno delo za izučavanje jugoslovenske kinematografije.
Autor: Dragana Todorović
Izvor: Nedeljnik
