Prikaz knjige „Bez zaklona“ Barbare Kingsolver – moćni lament nad američkim snom
Kuća koja se urušava predstavlja snažan temelj za ovu upečatljivu priču o naciji koja je prepuštena slučaju i koja nas prebacuje iz jednog vremenskog perioda u drugi.
Nasuprot nekompetentnom arhitekti iz njene najnovije knjige „Bez zaklona“, američka spisateljica Barbara Kingsolver se u poslednje tri decenije dokazala kao vrsni i vešti majstor svog zanata. Ona ima talenat za ingeniozne metafore o društvenim pitanjima koja se nalaze u srži njenih priča.
Njen najpoznatiji roman, „Biblija otrovne masline“ (1998), prati putovanje hrišćanskog propovednika i njegove porodice kroz divljinu kongoanske džungle, dok on spoznaje činjenicu da je takozvane divljake teško ukrotiti, baš kao i predeo. Najezda narandžastih leptira u planinama daje žustro upozorenje o klimatskim promenama što je prikazano u romanu „Flight Behaviour“ (2012). U ovom, njenom osmom po redu romanu, stara kuća u Nju Džersiju koja jedva opstaje na svojim temeljima i na ivici je urušavanja, govori mnogo o stegama u kojima se nalazi američko društvo.
Kingsolverova se služi isprepletenim vremenskim linijama i diskursima kako bi pratila živote dve porodice koje žive u istoj kući u rasponu od 150 godina. Vila Noks je slobodni pisac i 2016. godine dobija kuću u nasledstvo u neočekivanom trenutku: njen akademski obrazovan muž Ijano je nedavno izgubio redovnu poziciju na fakultetu, par brine o njegovom obolelom ocu i razuzdanoj ćerci Tig, koja se vratila sa Kube slomljnog srca. Porodica upada u dublji metež kada im sin, Zik, koji se oporavlja od samoubistva njegove žene, ostavlja svoje malo dete da se staraju o njemu.
Dok joj se nova kuća raspada po šavovima, Vila ostaje zabezeknuta kada je izvođač radova proglasi arhitektonskim „rasulom“ sa nepostojećim temeljem. Budući da su najosnovnije popravke izvan njenih finansijskih mogućnosti, Vila se nada da će dobiti subvenciju za očuvanje baštine ukoliko se dokaže da kuća ima nekakav značaj za istoriju Vajnlenda, utopijske zajednice iz 19. veka.
Njena istraživanja u gradskom arhivu otkrivaju nekadašnjeg vlasnika, Tačera Grinvuda, čija se priča odvija u paralelnom pripovedanju. Nastavnik prirodnih nauka u državnoj školi, Grinvud se useljava u kuću sa svojom osetljivom mlađom ženom 1871. godine.
Zbog toga što je u učionici predavao o darvinizmu, Tačer se sukobljava sa osnivačem Vajnlenda, građevinskim i zemljišnim posednikom sa rešenošću da izgradi samostalno hrišćansko naselje, koji smatra takav čin intelektualnim grehom. Grinvud pronalazi podršku u zajednici koja polako počinje da se svodi samo na intrigantnu naučnicu koja se bavila biologijom i živela u kući pored njegove, tako da njihovo prijateljstvo počinje da narušava njegov sve klimaviji brak.
Suprotstavljenost ovih američkih epoha je, naravno, naglašena. Landis mami u svoju naseobinu građane koji su još uvek traumatizovani građanskim ratom uz obećanja o besprekorno uređenom raju. Ali predstava Vajnlenda kao utopijskog naselja nije se očuvala do Vilinog doba: grad je postao zaostali zapećak. Na nacionalnom nivou, republikanski politički kandidat koji voli turbulencije, Donald Tramp, stupa na scenu što užasava Vilu.
Kingsolverova vešto pokreće odjeke između ovih sitničavih demagoga: u Bostonu, Grinvud prisustvuje „ubilačkoj gomili koja uzvikuje: 'Zatvorite ga u tamnicu!'“, nahuškanoj protiv jeretičkog Darvina, koja veoma podseća na Trampovo bučno klevetanje Hilari Klinton tokom njegove kampanje.
Autorka izaziva kod čitaoca snažnu jezu, karakterističnu za periode društvenih prekretnica, a njenu zabrinutost izražava lik Grinvudove komšinice, Meri Trit: „Kada se čovek plaši gubitka svega što mu je poznato, spreman je da sledi bilo kog tiranina koji mu obeća da će vratiti poredak.“ Stiče se utisak da je autorka preoštra prema običnim ljudima čiju lakomislenost prikazuje kako se ogleda kroz obe epohe. Tradicionalisti koji posećuju crkvu, koji se okreću protiv Grinvuda, deluju kao stado konformista razjapurenih od besa. Ijanov otac je Trampov pristalica koji je za svaku osudu zbog toga što je lišen tračka zdravog razuma. Oni deluju nezgrapno naspram inače veoma upečatljivih i impresivnih predstava porodičnog života koje autorka uspešno uspeva da dočara.
Barbara Kingsolver je osnivač Pen/Bellwether nagrade za društveno angažovana književna dela. Kao pripadnik generacije koja i dalje gaji mlake nade o američkom snu, njena junakinja Tig preferira da živi „bez zaklona“ od materijalističkih iluzija uz čiju pomoć se postaje bolja verzija sebe. Ljubav, zajedništvo i preguravanje su jedini način da se opstane u krizi propadanja zdravstvenog sistema, smanjivanja prihoda srednjeg staleža, vaskrsnuća desničarskih ekstremista i poodmaklih klimatskih promena.
Uprkos pragmatizmu u potrazi za rešenjima, Kingsolverova predstavlja savremenu Ameriku kao veoma tmurnu panoramu čiji izgled da postane utočište ispunjeno ljubavlju i slobodnim kretanjem i prometom ne pije baš vodu. Kao delo društveno angažovane fikcije, „Bez zaklona“ daje snažan povod za eskapizam.
Autor: Bendžamin Evans
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
Nasuprot nekompetentnom arhitekti iz njene najnovije knjige „Bez zaklona“, američka spisateljica Barbara Kingsolver se u poslednje tri decenije dokazala kao vrsni i vešti majstor svog zanata. Ona ima talenat za ingeniozne metafore o društvenim pitanjima koja se nalaze u srži njenih priča.
Njen najpoznatiji roman, „Biblija otrovne masline“ (1998), prati putovanje hrišćanskog propovednika i njegove porodice kroz divljinu kongoanske džungle, dok on spoznaje činjenicu da je takozvane divljake teško ukrotiti, baš kao i predeo. Najezda narandžastih leptira u planinama daje žustro upozorenje o klimatskim promenama što je prikazano u romanu „Flight Behaviour“ (2012). U ovom, njenom osmom po redu romanu, stara kuća u Nju Džersiju koja jedva opstaje na svojim temeljima i na ivici je urušavanja, govori mnogo o stegama u kojima se nalazi američko društvo.
Kingsolverova se služi isprepletenim vremenskim linijama i diskursima kako bi pratila živote dve porodice koje žive u istoj kući u rasponu od 150 godina. Vila Noks je slobodni pisac i 2016. godine dobija kuću u nasledstvo u neočekivanom trenutku: njen akademski obrazovan muž Ijano je nedavno izgubio redovnu poziciju na fakultetu, par brine o njegovom obolelom ocu i razuzdanoj ćerci Tig, koja se vratila sa Kube slomljnog srca. Porodica upada u dublji metež kada im sin, Zik, koji se oporavlja od samoubistva njegove žene, ostavlja svoje malo dete da se staraju o njemu.
Dok joj se nova kuća raspada po šavovima, Vila ostaje zabezeknuta kada je izvođač radova proglasi arhitektonskim „rasulom“ sa nepostojećim temeljem. Budući da su najosnovnije popravke izvan njenih finansijskih mogućnosti, Vila se nada da će dobiti subvenciju za očuvanje baštine ukoliko se dokaže da kuća ima nekakav značaj za istoriju Vajnlenda, utopijske zajednice iz 19. veka.
Njena istraživanja u gradskom arhivu otkrivaju nekadašnjeg vlasnika, Tačera Grinvuda, čija se priča odvija u paralelnom pripovedanju. Nastavnik prirodnih nauka u državnoj školi, Grinvud se useljava u kuću sa svojom osetljivom mlađom ženom 1871. godine.
Zbog toga što je u učionici predavao o darvinizmu, Tačer se sukobljava sa osnivačem Vajnlenda, građevinskim i zemljišnim posednikom sa rešenošću da izgradi samostalno hrišćansko naselje, koji smatra takav čin intelektualnim grehom. Grinvud pronalazi podršku u zajednici koja polako počinje da se svodi samo na intrigantnu naučnicu koja se bavila biologijom i živela u kući pored njegove, tako da njihovo prijateljstvo počinje da narušava njegov sve klimaviji brak.
Suprotstavljenost ovih američkih epoha je, naravno, naglašena. Landis mami u svoju naseobinu građane koji su još uvek traumatizovani građanskim ratom uz obećanja o besprekorno uređenom raju. Ali predstava Vajnlenda kao utopijskog naselja nije se očuvala do Vilinog doba: grad je postao zaostali zapećak. Na nacionalnom nivou, republikanski politički kandidat koji voli turbulencije, Donald Tramp, stupa na scenu što užasava Vilu.
Kingsolverova vešto pokreće odjeke između ovih sitničavih demagoga: u Bostonu, Grinvud prisustvuje „ubilačkoj gomili koja uzvikuje: 'Zatvorite ga u tamnicu!'“, nahuškanoj protiv jeretičkog Darvina, koja veoma podseća na Trampovo bučno klevetanje Hilari Klinton tokom njegove kampanje.
Autorka izaziva kod čitaoca snažnu jezu, karakterističnu za periode društvenih prekretnica, a njenu zabrinutost izražava lik Grinvudove komšinice, Meri Trit: „Kada se čovek plaši gubitka svega što mu je poznato, spreman je da sledi bilo kog tiranina koji mu obeća da će vratiti poredak.“ Stiče se utisak da je autorka preoštra prema običnim ljudima čiju lakomislenost prikazuje kako se ogleda kroz obe epohe. Tradicionalisti koji posećuju crkvu, koji se okreću protiv Grinvuda, deluju kao stado konformista razjapurenih od besa. Ijanov otac je Trampov pristalica koji je za svaku osudu zbog toga što je lišen tračka zdravog razuma. Oni deluju nezgrapno naspram inače veoma upečatljivih i impresivnih predstava porodičnog života koje autorka uspešno uspeva da dočara.
Barbara Kingsolver je osnivač Pen/Bellwether nagrade za društveno angažovana književna dela. Kao pripadnik generacije koja i dalje gaji mlake nade o američkom snu, njena junakinja Tig preferira da živi „bez zaklona“ od materijalističkih iluzija uz čiju pomoć se postaje bolja verzija sebe. Ljubav, zajedništvo i preguravanje su jedini način da se opstane u krizi propadanja zdravstvenog sistema, smanjivanja prihoda srednjeg staleža, vaskrsnuća desničarskih ekstremista i poodmaklih klimatskih promena.
Uprkos pragmatizmu u potrazi za rešenjima, Kingsolverova predstavlja savremenu Ameriku kao veoma tmurnu panoramu čiji izgled da postane utočište ispunjeno ljubavlju i slobodnim kretanjem i prometom ne pije baš vodu. Kao delo društveno angažovane fikcije, „Bez zaklona“ daje snažan povod za eskapizam.
Autor: Bendžamin Evans
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
