Prikaz knjige „50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: Književnost“: Upućeno i zabavno
Od svih izdanja serije 50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate, književnost je predstavljala možda i najnezahvalniji tematski zahvat. Učiniti, još počev od prvih stranica, govor o njenoj kritici i teoriji, približan širokoj publici – kojoj je „serija“ i namenjena – kao i gotovo sve najznačajnije meandre jedne višemilenijumske umetnosti na samo dvestotinak stranica, teorijski deluje kao bezmalo nemoguć zadatak. A onda se laćamo dela britanskog akademika, univerzitetskog profesora i novinskog kolumniste Džona Saderlenda (1938) „50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: Književnost“.
Svi autorovi profesionalni atributi vidljivi su iz načina na koji je obradio temu svog štiva. Ukoliko mu ogromno znanje dozvoljava da nas upozna s evolucijom određenih pojmova koje je s filozofijom, religijom ili muzikom književnost – kao i njena kritika, i njena teorija – s vremenom podelila; ukoliko Saderlendu akademska upućenost dopušta da se kreće od „Epa o Gilgamešu“ (1700. p. n. e.) preko klasika do savremene britanske literature – koju i predaje – novinska ekstrovertnost kao da ga opominje da ne bude akademski isključiv, pa u književnu smotru često uključuje dela popularnih, a kod kritike prilično potcenjenih, pisaca poput Dena Brauna, Stivena Kinga ili Paula Koelja. Koliko je autor „apdejtovan“, možda i najviše svedoče završna poglavlja koja se (in)direktno tiču interneta, a u kojima ne samo da se bavi autorskim pravima (koja se i ranije kao tema provlače kroz štivo), fan-fikcijom ili e-čitačima nego u finalnoj celini Poplava knjiga uspeva i da nađe pozitivni orijentir za čitaoce u eri koju karakteriše kako proliferacija naslova tako i, sasvim suprotno, opadanje interesovanja za samu književnost. Autor uspeva da se približi široj publici i uspostavljajući paralele između različitih oblasti, počev od srodnih: poezije i raznih vidova muzike ili teorije književnosti i politikologije, ili proze i filma, odnosno psihoanalize i filozofije, do naizgled onih krajnje udaljenih. Zasnovano – ! – poređenje klasika sa opštepoznatim referencama savremene civilizacije, kao Homera sa tojotom, ili Šekspirovog „Hamleta“ sa izdavanjem saobraćajnih i dozvola za nošenje ili posedovanje vatrenog oružja u Americi, u ovom slučaju samo mogu relaksirati, pa i dodatno popularizovati čitanje. Za obrte slične vrste neophodna je autorova dovitljivost, a neretko i duhovitost, kojom se on služi kao još jednim sredstvom da demistifikuje naizgled prekrupne i odveć specijalističke termine. Tako Saderland, na primer, pojam heteroglosija naziva zastrašujućim; da bi pojasnio paradokse višeznačnosti prepričava efektan vic, ili piše: „S novijom ’teorijskom revolucijom’ ’kritičko trabunjanje’ postalo je pravilo.“
Primetno je da je u smotri najznačajnijih štiva, kako je to već slučaj kod anglosaksonskih autora i prilikom sačinjavanja srodnih priručnika, hrestomatija ili pojmovnih rečnika, zastupljen srazmerno najveći broj dela iz matične kulture. Ali to uopšte ne mora biti nedostatak za srpskog čitaoca – štaviše! – koji iz Saderlendovog pristupa, ma koliko bio obrazovan, može otkriti mamac za neku englesku ili američku knjigu koja bi mu inače promakla. Za domaću publiku je svakako ogroman posao uradila i prevoditeljica Dijana Radinović, kojoj nije bilo teško da za brojna dela koja autor citira nađe postojeće prevode dotičnih odlomaka i da, na kraju krajeva, vrlo pitko prevede jedno koliko god zanimljivo, ipak vrlo složeno štivo.
Autor: Domagoj Petrović
