Prikaz „Čokolade“ Džoane Haris: Ne čitati tokom odvikavanja od slatkiša!
Upozorenje: Ne čitati tokom odvikavanja od slatkiša! Jer u romanu „Čokolada“ Džoane Haris čekaju vas i podmuklo vrebaju: bombonjere u raskošnim kutijama, kesicama od šarenog, svetlucavog papira, u kartonskim kornetima i fišecima, u obliku ružica, zvončića, cvetića i srca, čokoladne bombonice, bombice, praline, školjkice, slasne kikiriki štanglice i čokoladirane grožđice, medena srca s kajsijom, rum kugle, kandirano voće, ljubičice glazirane i ušećerene ružine latice , kuće od medenjaka, francuskih minjona i grilijaša, od marcipana ptičice i svakojaki drugi slatkiši „što blistaju nekim zagasitim sjajem, kao blago na dnu mora, kao Aladinova pećina puna poslastica“.
Zajedno s toplim februarskim vetrom koji, pronoseći mirise palačinki i prhkih slatkih galeta, najavljuje predstojeći vašar, Vijan Roše pristiže u usnuli francuski gradić Lanskenet i otvara u njemu prodavnicu slatkog greha, uživanja i utehe – čokolateriju – i to ni manje ni više nego prekoputa mesne crkve, upravo onog mesta u kojem se propovedaju skromnost i uzdržavanje od ovozemaljskih lepota. U varošicu od jedva dvesta duša utopljenih u bledo sivilo sumorne svakodnevice i sviknutih na činjenicu da će svoj vek provesti u skučenoj, maloj, teskobnoj sredini, Vijan, banuvši među njih u narandžastom kaputu i suknji posutoj belim radama, donosi svoje neodoljive čokoladne poslastice, i s njima i podsetnik da, ma koliko gorak katkad bio, život može da nam ponudi i trenutke uživanja, slatke poput šećera, meda i šlaga.
Odsustvo dobrodošlice odmah primećuje u očima mladog i krutog seoskog popa, koji shvata da zbog njenog dolaska i onoga što sa sobom donosi možda više neće moći da samouvereno vlada situacijom, selom i dušama svojih vernika. I tu počinje borba između dva sveta: onog naklonjenog hladnoj, neumoljivoj rigidnosti crkve koja želi da zadrži prevlast na sopstvenom terenu i nametnutim osećajem krivice vlada svojim „grešnim“ stadom, i onog koji poštuje i ceni lepote i radosti života i liberalnije gleda na čovečanstvo sa svim njegovim vrlinama i manama. Fabulom koju gradi postepeno i odmereno, kao što se prati recept za neku čokoladnu tortu, i nadasve iskusnom i detaljnom karakterizacijom likova, Džoana Haris vas vrlo brzo pridobija uverljivošću i veštom osmišljenošću oslikanog sveta.
Slično samoj junakinji, i rečenice i jezik, kojima Džoana Haris dočarava i gradi svet u romanu, puni su čulne senzibilnosti, u svakom trenu svesni magičnih mirisa, zvukova, dodira i slika koje grade čaroliju života oko nas iako su na njih mnogi gluvi i slepi. Oni koji nisu, upravo su tu da na tu magiju podsećaju one manje opažajne i samim time srećne. Vijan sa svojom urođenom pronicljivošću vidi takve čarolije. Tamošnji pop vidi ko po selu tuče svoju ženu, ko po selu voli da krade, ko s ljubavnicom tajno ašikuje, vidi sve to i ništa ne čini, jer se grešni ljudi lakše kontrolišu i drže u šaci. I dok on ljudima upravlja manipulacijama, njoj se otvaraju i priklanjaju sami od sebe, prepoznajući njenu toplinu i ljudskost. A ona primećuje šta koga boli i tišti i daje im prijateljske savete i meleme, kako za telo tako i za dušu. Svakome zna kako da priđe i za svakoga unapred zna omiljenu vrstu čokolade. Dok ih on svojim prekorom tera da se osećaju tašti i glupi, ona svojim šarmom i ljupkošću budi u njima blagorodno samopouzdanje i želju za životom. A davanje, kada je iskreno, jeste jedan neprekidan proces.
Posvećena čulnom doživljaju hrane, čime nas podseća da u lepotama ovozemaljskog sveta treba uživati jer one predstavljaju čarobnu stranu života, Vijan čak i mapu zemalja koje je proputovala ocrtava jelima: Pariz pamti po mirisima sveže ispečenog hleba i kroasana, Marselj po bujabesu, Berlin po kiselom kupusu i krompir salati, Rim po sladoledu... Upravo joj ta njena čulna istančanost omogućava da prodre u suštinu stvari, „da im sagleda misli i čežnje“. To joj pomaže da lakše pročita ljude.
Dašak humora unesen je u roman kroz lik iskusne i britke starice Armande, koja, nepokolebljiva i bezuslovno neustrašiva pred malodušnošću, pakošću i licemerjem varoških dušebrižnika, svojim otresitim jezikom čas posla svakog stavlja na svoje mesto i jedina ume da se obračuna s lokalnim popom, njegovim podlim namerama i njegovom čankoliznom svitom.
Sam, inače posve ispunjavajući, završetak romana ostaviće u vama isti onaj osećaj toplog zadovoljstva kakav vam u ustima ostavlja zalogaj čokolade nakon što se nežno istopi i ostavi svoje čarolije da vam deluju na jeziku i nepcima.
Prevod Tatjane Grujić je lep i sliva se stazama, koje je Džoana Haris utabala olovkom, tečno poput najfinije istopljene švajcarske čokolade.
Šta, šta, šta, šta to čujem? Šuškanje srebrne folije? E, tačno sam znao da ćete se sad dohvatiti prve čokolade koja vam je pri ruci i ne, nimalo vam ne zameram. Uživajte u čokoladi, kao i u „Čokoladi“, jer one će vam pružiti pregršt vedrine i nade, i ne zaboravite da vas očekuju i nastavaci – „Crvene cipele“ i „Breskve za oca Fransisa“. Na vreme pripremite omiljene slatkiše od čokolade da vam se nađu pri ruci tokom čitanja!
Autor: Miroslav Bašić Palković
