Priče o Merama - Baletanke, ni male ni velike

Prvi ponedeljak u mesecu donosi ekskluzivno za čitaoce Laguninog sajta www.laguna.rs novu priču Gorana Petrovića iz ciklusa „Priče o Merama“.

Baletanke, ni male ni velike

Baka je zvonila sve dok joj Nada nije otvorila vrata. Roditeljima se nikada nije sviđalo to što baka tako detinjasto, uporno, neprekidno pritiska prekidač zvona. Nadi se, međutim, duga zvonjava baš dopadala, mogla je da znači samo jedno – pred vratima je njena baka.

Nada ima deset godina. Sitnije je građe. Lepo je vaspitana. Pohađa privatne časove engleskog i francuskog jezika. Engleski je očeva, a francuski jezik majčina želja. Roditelji su ponosni na Nadu, prošle sedmice su je upisali u školicu baleta. Oboje smatraju da je to u njenom uzrastu veoma važno zbog kičme, pravilnog držanja tela.

Baka je došla povodom Nadinog upisa u baletsku školicu. Najavila je da donosi poklon. Svi su mislili da će to biti suknjica od tila ili baletske cipelice, koje je možda bolje zvati patikama, jer su šivene od tankog, veoma tankog platna, još malo pa ti se čini da ništa nemaš na nogama. Devojčice u školici imaju na raspolaganju i suknjice i baletanke, nastavnica je čak upozorila roditelje da opremu ne kupuju koliko sutra, da malo sačekaju i procene hoće li deca zbilja biti zainteresovana. Ali, Nadini roditelji smatraju da nije isto nositi nešto što je koristio neko pre njihove jedinice ili imati suknjicu i baletanke pravljene baš po meri svog deteta. Ne može se reći da im pretiče, ali da još istog dana ne naruče opremu – sprečilo ih je samo to što je majka Nadine majke najavila da dolazi u posetu i donosi poklon za unuku. Nadin otac je čak i naglas rekao kako se nada da je tašta upamtila da Nada sada nosi cipele broj 29, da je za baletske patike veoma važno da budu potaman, ni male ni velike. Ukupno uzevši, o svojstvima dobrih baletanki govorio je veoma dugo, sve dok nije prepričao sve što je pročitao s interneta.

Zato, zbog svega toga, otac i majka su jedva uspeli da prikriju razočaranje  kada je baka uručila poklon – knjigu, zbirku pripovedaka. Na onom mestu gde se u knjizi nalazila priča „Aska i vuk“ umetnula je podužu traku od belog satena, sličnu onoj koja se umotava oko gležnja pa vezuje kao pantljika baletskih cipelica. I još je na prvoj stranici veoma krupnim slovima napisala: „Mojoj Nadeždi, ne bi li najbolje moguće igrala, jer to nije više samo igra već čudo života!“

Nadin otac se namrštio – činilo mu se da je posveta previše ozbiljna, obavezujuća... Nadina majka se takođe namrštila, jer zapravo nije volela da bilo ko, pa ni njena majka, Nadeždu zove Nadeždom, to je tako starinski, glomazno, osim toga, na drugim jezicima nije odmah razumljivo. Gde li joj je bila pamet, prekorevala je Nadina majka sebe – što detetu ne dade neko ime koje će i u pasošu svima odmah biti jasno, a ne da Nadežda celog života bude prinuđena da objašnjava kakvo je to čudno slovce posle slova „e“. Baka se pravila da ne primećuje kako zet i ćerka nisu zadovoljni.

A Nada, odnosno Nadežda, dete kao dete, ona se obradovala poklonu, grleći knjigu je odskakutala u svoju sobu. Ponovo je ušla u trpezariju kroz pola sata, možda malo više. Odrasli su ćutali. Bili su već sve rekli jedni drugima. Nada je u svojoj sobi pročitala priču „Aska i vuk“, obeleženu dugačkom satenskom pantljikom. I ko će ga znati zašto, možda i zbog priče, u trpezariji se pojavila bosa. Napravila je jednu baletsku figuru, jednostavnu ali ljupku, od onih koje se uče na prvim časovima. Uradila je to kao da na sebi ima prave baletanke, ni male ni velike.