Priča je kralj!

Osporavajući inače apsolutnu dominaciju romana kao "kralja" književnosti u Srbiji, na ovdašnjoj literarnoj sceni lokalnih autora se u poslednjih nekoliko godina, a naročito aktuelnih meseci, pojavilo tušta i tma zbirki priča, ili pripovedaka, kako vam draže, koje pored nespornog kvaliteta osvajaju i vrhove top-lista prodaje. Iako je većina njih vezana za selebriti autore koji samim svojim imenom garantuju tiraž poput Kusturice ili Ristovskog, bez sumnje najistaknutiji primer od svih predstavljaju "Kišni psi" Dejana Stojiljkovića, samoizgrađenog bestseler autora, koji je pravio rejting svojim knjigama pre nego sebi samom.

Mnogo je toga u "Kišnim psima" što ovu knjigu nikako ne bi smelo svrstati među visokočitane, ako bismo sudili po kriterijumima žirija za relevantne nagrade i kritičarima uopšte, kao i zabludama o čitalačkom ukusu Srba. Pored apsolviranog hendikepa u činjenici da nije u pitanju roman, radi se o žanrovskim pričama, i to onim najnezgodnijim – horor i naučnofantastičnim, uglavnom upletenim sa istorijskim činjenicama i ličnostima u nekakve travestije slipstrima kako se te frankenštajnovske mešavine žanrova već nazivaju tamo daleko na zapadnim tržištima koja smo odavno ovde prestali da pratimo, čast izuzecima. Stojiljković stvar sebi dodatno otežava nebrojenim popkulturnim referencama na muzičare, počev od naslova koji pozajmljuje od Toma Vejtsa, ajde njega još i da priznamo, ali i na mnogo intelektualnoj eliti teže svarljivije video-igre i, konačno, stripove kojima nimalo suptilno bije čitaoca po glavi dok isti ili ne zafrljači knjigu kroz prozor, ili prizna bezvremeni kvalitet "Princa Valijanta" i "Alana Forda".

I opet, uprkos svemu navedenom, "Kišni psi" su dospeli na sam vrh Lagunine liste najprodavanijih naslova, ostajući na istoj nedeljama, osporavajući sve neverne Tome, i dajući nadu da priča i fantastika to mesto i te kako zaslužuju i vratiće se na njega nekom novom knjigom vrlo brzo.

Razumem, i to iz ličnog iskustva, i Dejanovu potrebu da priče koje je već objavljivao, rasipajući ih po raznim knjigama i antologijama, sakupi u jednim koricama, u okviru kojih dobijaju neki novi, uzajamni smisao i celinu. Priča može delovati i kao dobra vežba između romana, a sam bog zna da ih Stojiljković ima (već četiri!), ali tek u samostalnoj knjizi, zajedno, postaju ravnopravne, ako ne i jače od svog obimnijeg literarnog brata. Naposletku, Stojiljković je književnu karijeru i započeo zbirkama priča: "Leva strana druma" (SKC Niš, 2007) i "Low life" (NKC, 2008), i krajnje je vreme bilo za novu.

Pomalo nalik jednom od svojih velikih uzora – Stivenu Kingu, i Stojiljković pokušava da uveže sve svoje radove u jedan zajednički univerzum, magnum opus koji je isprepletan motivima i likovima, i posvećene čitaoce svih njegovih knjiga navodi na igru traženja referenci i skrivenih namigivanja koja nagrađuju najupornije gigantskim mozaikom jedne epopeje u nastajanju. Lik koji je ponajviše zaslužan za to je svakako major Nemanja Lukić, vampir i glavni junak Stojiljkovićeve najuspešnije knjige – čuvenog "Konstantinovog raskršća", kao i istoimenog strip serijala, i koji se u "Kišnim psima" pojavljuje kao glavni ili sporedni lik u čak četiri od šest zastupljenih priča.

Svoje višestruko dokazano umeće uplitanja izmišljenih, pa i fantastičnih likova i zapleta u temeljno istraženi i dokumentovani istorijski milje Stojiljković koristi kako u priči "Pucanj" o Gavrilu Principu i sarajevskom atentatu, tako i u "Mrtvim stvarima", preteči romana "Kainov ožiljak" o berlinskim danima Ive Andrića, koju će Stojiljković potpisati sa Vladimirom Kecmanovićem prošle godine. U obe ove pripovetke Nemanja Lukić je nosilac radnje, i ovaj fascinantni, moćni i izmučeni antijunak je očigledno sazreo u tvorevinu kojoj valja posvetiti ili neku celu buduću zbirku, ili (ugh!)... roman. "Upitaj mrak" i "Kišni psi" sa druge strane su čistiji žanrovski izleti u horor ili SF, potcrtani žestokom akcijom, reskim duhovitostima i nadahnutim vizijama sumorne bliže ili dalje budućnosti. A pomalo izdvojena je najpoetičnija i možda i najlepša priča zbirke – "Čuvar prelaza".

I posle svega, ostaje "Bašta, pepeo, vampiri...", koja je na neki način sublimacija svega navedenog: i ljubavno pismo nepriznatoj kulturi ‒ stripu, i potentna vampirska akciona avantura, i postmoderno razračunavanje sa aktuelnim književnim establišmentom, a sve to sagledano kroz prizmu postojeće prošlosti i još jedne ličnosti veće od života i stvarnosti – Danila Kiša.

Fantastične priče, zaista, u oba smisla!

Autor: Pavle Zelić

Izvor: pressing-magazine.com