Povratak nestvarnog u stvarnost (Povodom knjige „Nestvarno, a stvarno“ Živojina Petrovića)
Premda je knjigu svojih tekstova nazvao „Nestvarno, a stvarno“, Živojin Petrović nije pisao o neobjašnjivim čudesima i natprirodnim pojavama, nego je pažnju posvetio izvesnim činjenicama koje uglavnom ostaju na margini zvanične istorije, mada bi savremenim čitaocima mogle biti zanimljivije od bilo koje lekcije iz udžbenika.
I pored toga, reč „nestvarno“ u naslovu knjige sasvim je opravdana, jer ako je nešto bilo toliko skrajnuto da je maltene palo u zaborav, onda je ono zaista nestvarno, pa tek treba da bude otkriveno i na pravi način predstavljeno javnosti ne bi li ponovo postalo „stvarno“.
Da se priče iz Petrovićevih tekstova nisu desile među Srbima, nego primera radi, među Englezima, Amerikancima, Francuzima ili Rusima, one bi verovatno odavno poslužile kao inspiracija za brojne pripovetke, romane, pozorišne predstave i filmove, te bi na taj način bile ne samo sačuvane od zaborava, nego bi postale i prepoznatljivi deo kulture kojoj pripadaju.
Može se bez preterivanja reći da gotovo svaki tekst iz knjige „Nestvarno, a stvarno“ pruža dovoljno nadahnuća za književno ili kinematografsko delo, čak i kad su u pitanju trivijalnosti koje možda ne služe na čast ljudima što su ih doživeli niti sredini koja je takve događaje izazvala.
Ne ograničivši se na jednu oblast, Petrović je „neverovatne priče iz naše prošlosti“ doneo u širokom luku od herojskih sudbina slavnih vojskovođa i moreplovaca, preko anegdota o naučnim i kulturnim delatnicima, sve do izvesnih događaja koji se zaista graniče sa fantastikom, mada će se u takvim slučajevima čuđenje kod čitalaca javiti prvenstveno zbog toga što su ovi podaci dugo ostali nepoznati iako obiluju fascinantnim detaljima.
Nećemo se stoga previše začuditi kad pročitamo da je jednom Srbinu 1923. godine otkriven redak fenomen koji se naziva fetus in fetu (jer i medicinski fenomeni ipak pripadaju domenu stvarnosti), ali ćemo se s pravom zapitati kako je moguće da se o takvoj senzaciji nije u međuvremenu pisalo gotovo ništa, kao što se nije mnogo pisalo ni o srpskom „Robinzonu“ Vasi Sladoviću, ni o velikom iluzionisti Sretenu Obradoviću, a posebna je priča što su se u vrtlogu istorije izgubila imena hrabrih makedonskih komita i plemenitih beogradskih dobrotvora, pa u tom pogledu Petrovićeva zbirka tekstova predstavlja značajan korak ka cilju da se i šira publika upozna sa onim što je decenijama bilo dostupno samo stručnjacima ili entuzijastima koji su marljivo tragali po starim novinama i arhivama.
Istražujući zanimljivu i uglavnom nenapisanu srpsku istoriju, pri čemu mu je pomoć pružila Aleksandra Vasiljević, autor knjige Živojin Petrović osvrnuo se i na one ličnosti za koje ćemo sigurno pomisliti da su im biografije poznate do detalja, no i u takvim slučajevima uvek se pojave anegdote ili podaci koji nas prijatno iznenade, jer mnogima nije poznato kako je Branislav Nušić proslavio svoj književni jubilej, kako je Mihailo Petrović Alas pohodio Severni pol, koje je ljubimce imala supruga ruskog poslanika Nikolaja Hartviga, kakvu sudbinu krije Bančeva palata u Dubrovniku i kakvu je burnu povest imao brod na kome su snimane scene iz filma „Ljubav i moda“.
Najzad, Petrović je pažnju posvetio i ljudima koji se, objektivno gledano, svrstavaju u marginalce i kojima nema mesta u istoriografiji, ali čije su životne priče ipak dovoljno uzbudljive da bi bila šteta zaobići ih, pogotovu kad se radi o beogradskoj proročici zbog koje je morala i policija da reaguje ili o ruskom emigrantu čija je ideja naterala moreplovce od Baltika do Dunava da načine pravi poduhvat.
Čitalac će se kod nekih tekstova s pravom zapitati šta je tu „nestvarno“ i „neverovatno“, ali ako samo zamislimo dirljivu scenu kad jedna srpska domaćica trčeći ulazi u voz samo da bi uručila poklon francuskim gostima, ili kad beogradska deca daju dobrotvornu predstavu za decu iz neoslobođenih krajeva, ili kad skoro hiljadu Roma maršira kako bi pomoglo srpskim ustanicima u južnoj Ugarskoj – i kad se još setimo da smo za to prvi put saznali iz ove knjige, onda ćemo shvatiti da je upravo ona načinila stvarnim ono što je bilo nestvarno, odnosno nepoznato, jer sada više ne postoji opasnost da svi ti dragoceni podaci zauvek padnu u zaborav.
Autor: Dušan Milijić
