Potraga za srećnim mestom kroz sjajan humor: Održana promocija knjige „Humano preseljenje“ Vide Crnčević Basare
Promocija knjige „Humano preseljenje“ Vide Crnčević Basare održana je u četvrtak 23. aprila u kafeteriji Bukmarker u knjižari SKC koja je bila ispunjena do poslednjeg mesta.
O ovom sjajnom romanu koji je pisan jezikom punim inteligentnog, vrcavog, a ponekad i gorkog humora, pored autorke, govorile su književna kritičarka i teoretičarka Vladislava Gordić Petković i književna kritičarka Jasmina Vrbavac.
U romanu „Humano preseljenje“ glavna junakinja Marta pokušava da se useli u sopstveni život.
Imala je luksuznu vilu na Banovom brdu, muža lekara, sina tinejdžera. Onda je napunila četrdeset i svet je počeo da se kruni. Suprug je našao mlađu ljubavnicu, sin se preselio kod bake, a Marta je prisilno iseljena iz života koji je poznavala… Ukratko, njena borba je da pronađe svoje srećno mesto, kuću koja nije tuđa.
Vida Crnčević Basara kazala je da je Marta nastajala dugo, zbirom njenih iskustava i iskustava prijateljica, filmskih likova, književnih junakinja…
„Ne postoji osoba za koju bih mogla da kažem da je Marta. U ovom romanu je svako neko, ali niko nije niko, tako da ne bih mogla da kažem da je neko baš direktno rađen po jednoj osobi, pa ni Marta“, kazala je autorka.
Vladislava Gordić Petković istakla je da bi „Sremci i Nemci“ mogle da budu ključne reči koje ovu knjigu određuju, ali naravno nedovoljno zato što ovo nije samo knjiga o mentalitetskim, kulturnim i istorijskim anomalijama ovih prostora. Podsetila je ovom prilikom i na Vidinu seriju „Čovek u srebrnoj jakni“, kao i na prethodni roman „Prekomerna upotreba sile“.
„Nekako sam se vratila toj knjizi kad sam pročitala ’Humano preseljenje’ zato što zaokružuje tu priču o identitetima. Ne samo rodnim, nego i o nacionalnim, kulturnim, o generacijskim razlikama. Baka Giza, Marta, Martin sin Igor – svi se razlikuju po svojim stremljenjima, po svojim prioritetima, ali su ipak nekako izašli iz istog šinjela. I šta je taj šinjel? Da li je to poreklo? Da li je to porodični usud? Da li je to neka predodređenost na nesreću? Da li je to neka vrsta samosabotaže, sabotaže sopstvenih postignuća, pa i sopstvenih ambicija i priželjkivanja?“
Ovaj roman doživela je, kako je istakla, kao jednu važnu plodotvornu reminiscenciju o devedesetim godinama, o svemu onome što se reflektuje u novom milenijumu.
„Ne samo ta kuća na Banovom brdu koja je kupljena od porodice kriminalca koji je u toj kući ubijen. Dakle, kuća koja nosi neki usud. To možemo vratiti do Edgara Alana Poa, možemo vratiti i do Marka Danijelevskog, to je taj motiv kuće koja može da urekne, kao i kuće koja može da konstituiše identitet, kao što je to slučaj sa kućom u Inđiji u kojoj je Marta provela dobar deo svog detinjstva i kuća u kojoj je živela baka Giza dobar deo svog života. Sve te kuće su predodredile sudbine, ali tih predodređenih sudbina ne bi bilo bez kolektivnog usuda, bez intergeneracijskog usuda koji se mora pobeđivati i sa kojim se Marta razračunava kroz pisanje, kroz ispovest, kroz jednu psihoterapiju koju ona zapravo zadaje samoj sebi i čije zakone i logiku ona sama vodi. Naravno, deluje na početku romana da se čitava ispovest inicira iz perspektive tog, da kažemo na vrlo ironičan način, humanog preseljenja u mentalnu instituciju, koja se dešava bez Martine volje, sa pogrešnom dijagnozom, gde se ona zapravo zatekne među ljudima kojima je potrebna pomoć na možda drugačiji način nego njoj. Ali i tu ona sama pronađe svoju terapiju“, navela je Gordić Petković.
Prema mišljenju književne kritičarke Jasmine Vrbavac, sve ono što se događa u ovom romanu nije proizvod usuda ili sudbine koja je nametnuta odozgo, a junaci kao žrtve moraju da pate i da se nekako koprcaju u životu kome su bačeni, već je na neki način sve povezano:
„Meni se čini da je kvalitet Vidinog romana upravo u tome da ona fantastično povezuje neke događaje iz prošlosti sa onim što će se u budućnosti desiti. Ili u sadašnjosti, možemo to i tako nazvati. Dakle, ako govorimo o humanom preseljenju, to je motiv koji ima više odgovora. Humano preseljenje s jedne strane u istoriji prikazuje te vojvođanske Švabe koji su ’humano preseljeni’, odnosno po završetku Drugog svetskog rata, ili dolasku partizanske vlasti, oni su većinski bili preseljavani: neki u logore, neki u drugi život, a neki su zaista i preseljeni u Nemačku, Austriju ili gde god.“
Ono što je za nju bilo otkrovenje, kada je u pitanju ovaj roman, jeste pojam žene kao žrtve, odnosno žene koja to nije.
„Društvene okolnosti, patrijarhalni sistem, nesrećne okolnosti, muž je napustio, otišao sa mlađom ljubavnicom i tako dalje... Iz svih perspektiva ta žena bi zaista mogla da izgleda kao žrtva. Međutim, kada čitamo Vidin roman, mi shvatamo da ona nije žrtva, da ona i te kako jeste odgovorna za ono što joj se događa i da sva ta humana preseljenja jesu izvršenje pravde, koja jeste zaista nekako logičan i zdravorazumski sled stvari, kako to inače funkcioniše u životu“, smatra Vrbavac.
Vida se složila da Martu ne vidi kao žrtvu drugih.
„Vidim Martu kao žrtvu sopstvenog poricanja, sopstvenog neprihvatanja karata koje su joj podeljene, koje pritom i nisu tako loše, koja igra iz neke svoje uvrnute, zavisničke ličnosti. Svi naši doživljaji i sve naše perspektive su iz sopstvenog iskustva. Iz baba Gizinog iskustva perspektiva Martinog tereta je stvarno ’zrno graška’. Kada kroz baba Gizu čitamo te priče o podunavskim Švabama i o njihovim sudbinama, vidimo koliko taj teg zna da bude relativan u odnosu na to ko ga nosi. A opet, nose ga ljudi i žene u različitim vremenima, pod različitim okolnostima i onda je stvarno ta težina sudbine zasigurno relativna“, kazala je autorka.
Basara je priznala da se uvek više bavila onima sa druge strane ograde, kao što i njena junakinja kaže: „Uvek su mi se više sviđali ludaci od civila i nikad mi se nije sviđalo što se civili tako lako uklapaju.“
„Mislim da se pod ludilom uglavnom sada vidi neka vrsta nesnađenosti u životu. Ovde nisu u pitanju nikakve mentalne dijagnoze ni kod jednog od ovih pacijenata. Više ono što bi se starinski reklo, ’duševne bolesti’. Uvek sam bila ljubomorna na naslov koji je ’oteo’ Bukovski. To su ’Priče o običnom ludilu’. Šta je uopšte normalno? Pogotovo kod pisca. Kada sam se bavila ovim junacima, definitivno moje simpatije su bile ’s one strane ograde’, gde su ljudi sa problemima, ljudi koji se nisu snašli kao neke lego kocke koje moraju da se ukalupe u svaku životnu situaciju.“
Marti je, objašnjava Vida, najviše odgovaralo dvorište njene drugarice, dvorište stare Čukarice sa česmom, sa klupama, sa psom, nebom iznad i ogradicama – ali to se smatralo bekstvom iz života.
Kada je reč o „neprilagođenosti“, Vladislava Gordić Petković je podsetila na poremećaj prilagođavanja koji se u ovom romanu generacijski različito manifestuje.
„Mislim da je Vida dobro prenela u roman to osvešćenje, kako je baba Gizina generacija potrebu za prilagođavanjem i taj zahtev za prilagođavanjem doživljavala kao nešto čemu se istovremeno pruža otpor, ali prave se i neki mali nužni kompromisi. Kažem nužni kompromisi zato što se baba Giza nikada nije adaptirala. Marta se takođe nikada nije adaptirala. Međutim, Martina generacija taj stres prilagođavanja doživljava kao nešto fatalno i fatališuće. Baba Gizina generacija je u stresu videla motivator, neku vrstu motivacije, možda ne toliko da se menja, koliko da izdrži ono što joj je nametnuto i ona je to uspevala. Da li su to bile posete groblju, heklanje, njena čuvena lincura? To su dakle bili ti elementi njene male pobune koja joj je pomagala da se održi u životu.“
Gordić Petković je navela da nemamo puno romana koji se bave pričom o Sremcima i Nemcima, o sudbini podunavskih Švaba, a da bi to svakako mogla da bude jedna regionalna istorijska tema koja bi nam na mnogo načina otvorila i nove teme i nove interpretacije:
„Ali književnost zato i služi da otvara te istorijske pukotine, teme, nedorečena mesta ili, suprotno tome, neka mesta, neke istorijske priče koje su zapravo cementirane da se nikada ne bi otvorile. Ali i beton puca.“
Basara je istakla da su je oduvek fascinirale te priče pošto je mnogo vremena provela u Rumi, odakle je njen otac, pa je Inđija u ovom romanu glumila Rumu, da ne bi bilo nekih prepoznavanja.
„Uvek su me interesovale priče o Švabama. O tome se stvarno šaputalo. Moja baba Vida, koja je jednim delom inspirisana za lik baba Gize, meni je uvek govorila šapatom: ’On nije Mađar, on je Šokac’. Znači, nije smelo da se kaže naglas, kao da je to neka strašna diskvalifikacija, mada ona nije imala tih problema, ali prosto o nekim stvarima se ne priča. Naravno, mene najviše zanimaju baš te stvari. I mene je baka vodila po grobljima. Na to mene podseća Vojvodina i te grobljanske i ostale sudbine o kojima se šapuće. Ja više stvarno ne bih da se šapuće“, istakla je autorka.
Ono najvažnije u ovom romanu je, kako su istakle govornice, autentičan Vidin humor!
„Vida Crnčević Basara je majstor humora! Krenuli smo sa teškim temama, sa svim problemima koji u današnje vreme postoje i Vida ih je tako pronicljivo dijagnostikovala. Njeni likovi su slika današnjeg društva, vrlo tipični, a opet vrlo posebni. S druge strane, koliko god to delovalo strašno i teško, i koliko god delovalo da su mnogi od njenih likova prilično namučeni okolnostima i svim onim što im se dešava, roman se ne ispušta iz ruku. Kad krenete da ga čitate, šala šalu stiže. To je način na koji se svaki od junaka hvata ukoštac sa svojim problemima, sa životom. U tim rečenicama se vidi da je Vida Crnčević studirala dramaturgiju i da ima fantastični nerv da pogodi dijalog koji je toliko prijemčiv za čitaoce i koji ne može a da ga ne nasmeje. Svi likovi kroz postupke, dijalog, pogled na svet i pogled na ono što im se dešava, sve je to u jednom humoru, tako virtuozno napisano, kao jedan ringišpil koji se vrti sve vreme! Zaista mislim da čitalac ne ispušta knjigu iz ruku i vuče ga upravo taj humor da od početka do kraja sa uživanjem čita knjigu!“, ocenila je Jasmina Vrbavac.
Za kraj Vida Crnčević Basara priznala je da je baš taj humor i njeno srećno mesto, mesto slobode.
„Mislim da je jedna od osnovnih odlika ovog romana što je sve uvrnuto i ogrnuto humorom! Da nema humora, ja ne bih bila živa. To je mesto iz kojeg ja mogu sve. Mogu svemu da se smejem, ne da se rugam, nego da vidim uz pomoć onog majmunčića na ramenu koji me malo podseća da ne treba sve tako ozbiljno shvatiti, pogotovu ne sebe!“
