Potraga za izgubljenom bibliotekom Ivana Groznog
Ideja o tome da negde u svetu postoji davno izgubljena biblioteka mnogima će zvučati veoma primamljivo. Možemo samo da spekulišemo o tome do kakvih bi sve saznanja došao onaj koji bi je pronašao. Zato nimalo ne čudi to što je među nama oduvek bilo ljudi koji su čitavog života tragali za izgubljenim bibliotekama. Jedna od biblioteka o kojima se vekovima ispredaju razne legende pripadala je Ivanu IV Vasiljeviču, prvom caru svih Rusa, poznatijem kao Ivan Grozni.
Pretpostavlja se da je za formiranje ove tajanstvene zbirke bio zaslužan Ivan III Veliki, deda Ivana Groznog. Kada je 1467. umrla prva supruga Ivana III, papa Pavle II mu je, u pokušaju da Rusiju približi Rimu, predložio da se oženi Sofijom Paleolog, bratanicom poslednjeg vizantijskog cara. Ovaj brak je konačno sklopljen 1472. godine, a sa novom kneginjom u Moskvu je stigla i velika kolekcija starih knjiga. Po svemu sudeći, radilo se o knjigama iz Carigradske biblioteke, koje su članovi carske porodice sačuvali od uništenja kada je grad 1453. pao u ruke Turaka, kao i izvesnom broju rukopisa iz čuvene Aleksandrijske biblioteke.
Ivan Grozni je takođe bio kolekcionar i pretpostavlja se da je dedinu biblioteku obogatio novim rukopisima. Istraživači veruju da su se u Ivanovoj biblioteci nalazili dokumenti napisani na grčkom, latinskom, hebrejskom i egipatskom jeziku (oni su najverovatnije poticali iz biblioteka u Carigradu i Aleksandriji), kineski tekstovi iz 2. veka n. e, kao i tekstovi iz vremena vladavine samog Ivana Groznog.
Pretpostavlja se da je za formiranje ove tajanstvene zbirke bio zaslužan Ivan III Veliki, deda Ivana Groznog. Kada je 1467. umrla prva supruga Ivana III, papa Pavle II mu je, u pokušaju da Rusiju približi Rimu, predložio da se oženi Sofijom Paleolog, bratanicom poslednjeg vizantijskog cara. Ovaj brak je konačno sklopljen 1472. godine, a sa novom kneginjom u Moskvu je stigla i velika kolekcija starih knjiga. Po svemu sudeći, radilo se o knjigama iz Carigradske biblioteke, koje su članovi carske porodice sačuvali od uništenja kada je grad 1453. pao u ruke Turaka, kao i izvesnom broju rukopisa iz čuvene Aleksandrijske biblioteke.
Ivan Grozni je takođe bio kolekcionar i pretpostavlja se da je dedinu biblioteku obogatio novim rukopisima. Istraživači veruju da su se u Ivanovoj biblioteci nalazili dokumenti napisani na grčkom, latinskom, hebrejskom i egipatskom jeziku (oni su najverovatnije poticali iz biblioteka u Carigradu i Aleksandriji), kineski tekstovi iz 2. veka n. e, kao i tekstovi iz vremena vladavine samog Ivana Groznog.
Kristofer fon Dabelov, istoričar iz 19. veka, tvrdio je da je bio u prilici da vidi spisak naslova iz nestale kolekcije. Govorio je da su se na spisku, između ostalog, nalazila 142 toma „Istorije Rima“ Tita Livija (istoričarima je trenutno poznato samo 35), u celini očuvana verzija Ciceronove „Države“ (u zapadnim bibliotekama se čuvaju samo njeni fragmenti) i nepoznata Vergilijeva poema. Samo ti naslovi bi svaku kolekciju knjiga učinili neodoljivom. Mora se ipak imati u vidu da Fon Dabelov svoje tvrdnje nije potkrepio nikakvim dokazom.
Neki istraživači smatraju da je Ivan Grozni odlučio da skupocene dokumente čuva u podrumima moskovskog Kremlja kako bi ih zaštitio od požarâ koji su u to vreme često besneli gradom. Ovi spisi tamo sigurno nisu samo skupljali prašinu. Priča se da je Grozni naručio da se sa originalnih jezika prevedu na ruski. Prema jednoj od brojnih legendi, tadašnji prevodioci su u jednom trenutku odbili da nastave sa izvršenjem zadatka iz straha da će car iskoristiti znanje iz ovih tekstova, koje su smatrali „crnom magijom“, kako bi tlačio podanike.
Posle smrti ovog ozloglašenog ruskog vladara, biblioteka je jednostavno nestala. Prema nekim teorijama, uništena je u požaru, ali ima i onih koji tvrde da su knjige preživele, a da je Ivan bacio prokletstvo na biblioteku i da će oni koji je nađu izgubiti vid.
Uprkos legendi o prokletstvu i mogućnosti da biblioteka više ne postoji, lovci na blago ne odustaju od potrage. Tokom proteklih vekova, na spisku onih čiji pokušaji nisu urodili plodom našli su se i Petar Veliki i delegacija Vatikana, koja je posetila Moskvu za vreme vladavine Borisa Godunova.
Tokom prve polovine 20. veka, ruski arheolog Ignjatije Stelecki u potpunosti se posvetio ovom poduhvatu. Koristeći se mapama Kremlja iz različitih perioda i arhivskim materijalom, izneo je pretpostavku o potencijalnoj lokaciji biblioteke sovjetskim vlastima, koje su mu 1929. odobrile da počne sa iskopavanjem. Iako je iskopavanje ispod Arsenalske kule počelo 1933, već sledeće godine je prekinuto zbog ubistva Sergeja Kirova. Početak Drugog svetskog rata praktično je označio kraj projekta. Iako je Stelecki planirao da radove nastavi nakon rata, u tome ga je onemogućilo slabo zdravlje. Umro je 1949. godine.
Devedesetih godina prošlog veka nastavilo se sa pokušajima da se otkrije lokacija biblioteke. Potraga je proširena i izvan zidina Kremlja, jer su neki istraživači verovali da je preseljena iz Moskve. Među alternativnim lokacijama našli su se Sergijev Posad (gde je Ivan preselio dvor u poznim godinama vladavine), Aleksandrov (prestonica Ivanovog feuda) i selo Đakovo na carskom imanju Kolomenskoje kod Moskve (gde su pronađena tajna vrata koja su vodila ispod Crkve Sv. Jovana Krstitelja).
Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da će biblioteka Ivana Groznog ikada biti pronađena. Čak i kada bi bila locirana, izvesno je da njen sadržaj nije uspeo da se odupre zubu vremena. Bez obzira na sve, entuzijasti nastavljaju svoju potragu.
Izvor: ancient-origins.net
Prevod: Jelena Tanasković
Neki istraživači smatraju da je Ivan Grozni odlučio da skupocene dokumente čuva u podrumima moskovskog Kremlja kako bi ih zaštitio od požarâ koji su u to vreme često besneli gradom. Ovi spisi tamo sigurno nisu samo skupljali prašinu. Priča se da je Grozni naručio da se sa originalnih jezika prevedu na ruski. Prema jednoj od brojnih legendi, tadašnji prevodioci su u jednom trenutku odbili da nastave sa izvršenjem zadatka iz straha da će car iskoristiti znanje iz ovih tekstova, koje su smatrali „crnom magijom“, kako bi tlačio podanike.
Posle smrti ovog ozloglašenog ruskog vladara, biblioteka je jednostavno nestala. Prema nekim teorijama, uništena je u požaru, ali ima i onih koji tvrde da su knjige preživele, a da je Ivan bacio prokletstvo na biblioteku i da će oni koji je nađu izgubiti vid.
Uprkos legendi o prokletstvu i mogućnosti da biblioteka više ne postoji, lovci na blago ne odustaju od potrage. Tokom proteklih vekova, na spisku onih čiji pokušaji nisu urodili plodom našli su se i Petar Veliki i delegacija Vatikana, koja je posetila Moskvu za vreme vladavine Borisa Godunova.
Tokom prve polovine 20. veka, ruski arheolog Ignjatije Stelecki u potpunosti se posvetio ovom poduhvatu. Koristeći se mapama Kremlja iz različitih perioda i arhivskim materijalom, izneo je pretpostavku o potencijalnoj lokaciji biblioteke sovjetskim vlastima, koje su mu 1929. odobrile da počne sa iskopavanjem. Iako je iskopavanje ispod Arsenalske kule počelo 1933, već sledeće godine je prekinuto zbog ubistva Sergeja Kirova. Početak Drugog svetskog rata praktično je označio kraj projekta. Iako je Stelecki planirao da radove nastavi nakon rata, u tome ga je onemogućilo slabo zdravlje. Umro je 1949. godine.
Devedesetih godina prošlog veka nastavilo se sa pokušajima da se otkrije lokacija biblioteke. Potraga je proširena i izvan zidina Kremlja, jer su neki istraživači verovali da je preseljena iz Moskve. Među alternativnim lokacijama našli su se Sergijev Posad (gde je Ivan preselio dvor u poznim godinama vladavine), Aleksandrov (prestonica Ivanovog feuda) i selo Đakovo na carskom imanju Kolomenskoje kod Moskve (gde su pronađena tajna vrata koja su vodila ispod Crkve Sv. Jovana Krstitelja).
Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da će biblioteka Ivana Groznog ikada biti pronađena. Čak i kada bi bila locirana, izvesno je da njen sadržaj nije uspeo da se odupre zubu vremena. Bez obzira na sve, entuzijasti nastavljaju svoju potragu.
Izvor: ancient-origins.net
Prevod: Jelena Tanasković
