Pisac na blic: Gabrijela Čović

Gabrijela Čović, autorka ilustrovanog romana sa mnogo neobičnih podataka i jezičkih igara „Koliba u hrastovoj šumi“, povodom Dečjih dana kulture govori o čarima pisanja knjiga za decu.

Koja Vam je omiljena knjiga iz detinjstva?

Jedna od mojih omiljenih knjiga iz detinjstva je „Bela griva“ francuskog pisca Renea Gijoa, koji je više od 20 godina svoga života proveo u kolonijama Francuske u Africi, gde je radio kao učitelj. Ovaj roman za decu, nastao davne 1959. godine, govori o neraskidivom prijateljstvu dečaka Folka i konja po imenu Bela Griva. Ova knjiga je vrlo poučna jer u prvi plan stavlja jednakost između čoveka i životinje, a ne njihovu različitost ili podređenost. Kao glavni motiv se provlači sloboda.

S kojim književnim junakom biste se družili?

Mnogo se književnih junaka tokom mog detinjstva provlačilo kroz knjige koje sam čitala. Spomenula bih Haklberija Fina i Toma Sojera, dva nerazdvojna drugara, nestaška i znatiželjnika, zatim Alisu u Zemlji čuda, jer je prolazila kroz razne avanture u zemlji čudesa i družila se sa neobičnim osobama. Međutim, najviše bih se družila sa malim princem iz istoimene knjige „Mali princ“ Antoana de Sent Egziperija, jer je on bio neobičan dečak koji je na svom još neobičnijem putu upoznavao različite osobe, biljke i životinje od kojih je mnogo učio i saznavao.

Koliko dugo se piše jedna knjiga?

U zavisnosti od mašte, motivacije i želje da napišete knjigu, ona može vrlo brzo nastati, kao proizvod vašeg intenzivnog rada, ali je za dobru i kvalitetnu knjigu potrebno malo više vremena da se osmisli, da se „ožive“ njeni junaci, da se događaji isprepletu, situacije razviju i na kraju sve uobliči u jedan divan sadržaj koji će za decu biti u isto vreme i privlačan i poučan. Neke knjige zahtevaju više vremena zbog detalja, mnoštva junaka i raznih situacija u kojima se oni nalaze, a neke knjige se pišu brzo, pitke su podjednako kao i one za koje se odvaja više vremena za nastanak. Sve to umnogome zavisi i od samoga pisca.

Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?

Književnik svoju inspiraciju može pronalaziti na raznim mestima, u različitom životnom dobu ili pak u raznim situacijama u kojima se nađe lično ili možda neka druga osoba, pa taj tuđi doživljaj ili sopstveni pretače u knjigu. Ja svoju inspiraciju pronalazim u sadašnjim trenucima, realnom vremenu, ali i nekim divnim sećanjima na detinjstvo koje je bilo srećno i prepuno životne radosti.

Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?

Da bismo postali ozbiljni knjigoljupci, a to se postaje u detinjstvu, ljubav prema knjizi moraju u nama razviti prvo naši roditelji onoga trenutka kada nam za laku noć prvo tumače slikovnice, iz kojih učimo i spoznajemo najlakše stvari, pojmove i pojave, bogatimo naš rečnik i razvijamo maštu. Onda na red dolazi čitanje knjiga, dok konačno sami ne naučimo slova i počnemo čitati sve ono što nas zanima. Tada se javljaju i rađaju prvi pisci za nas koji ostavljaju veliki trag u našim životima počev od čika Jove Zmaja, Dragana Lukića, Dobrice Erića, čuvenog Ljubivoja Ršumovića, preko braće Grim i sjajnog Hansa Kristijana Anderesena i njegovih bajki. Trebalo bi obratiti pažnju i na savremene pisce poput Uroša Petrovića, Stefana Tićmija (Mitića), pa sve do Jasminke Petrović. Uz sve ove književnike, a i još mnoštvo nepomenutih, detinjstvo nam je lepše, sa puno mašte i raznih avantura koje proživljavamo čitajući kako poeziju tako i prozu. Sve pročitano tokom detinjstva postaje oslonac i glavna, polazna tačka ka razvijanju ljubavi prema knjigama. Od tada pa nadalje postajemo knjigoljupci i ta se ljubav samo učvršćuje u našim zrelim godinama.

Izvor: Laguna