Pisac koji je voleo vetar – Održana tribina povodom 100 godina od rođenja Dobrice Ćosića [video]
Na kraju ove godine 29. decembra 2021. navršiće se stotinu godina od rođenja Dobrice Ćosića. Tim povodom organizovali smo tribinu 23. decembra u knjižari Delfi SKC na kojoj smo želeli da otkrijemo drugu stranu našeg velikog pisca i zbog toga su govorili njegovi prijatelji: reditelj Aleksandar Mandić i pisci Vladimir Kecmanović i Marko Krstić. Na tribini je govorio i glumac i producent Goran Šušljik, kome pripadaju velike zasluge za aktuelizaciju Ćosićevog dela kroz ekranizovanje „Korena“ i „Vremena zla“.
Aleksandar Mandić, dugogodišnji blizak Ćosićev prijatelj, izdvojio je nešto što smatra izuzetno važnim za razumevanje položaja Dobrice Ćosića i za vreme njegovog života i sada.
„On je bio predmet mržnje, i to se nije prekinulo. Postoje velika uzdržanost i ustručavanje da se o njemu kaže lepa reč. Takozvana „druga Srbija“ je uputila mnogo uvreda i najgorih reči na njegov račun. Verovatno nema oklevetanijeg čoveka u svoje vreme, i to se nekako produžilo i danas. I dan-danas postoje mnogi ljudi koji se ne ustručavaju da kažu lepu reč o njemu jer se boje reakcije, što me čini besnim. Sam Dobrica je tokom života to podnosio neverovatno, nikada nije reagovao i potpuno se uzdao u svoje delo. Rekao je da je važno da njegovo delo preživi, jer će onda i on biti živ.“
Kao primer odnosa prema Dobrici naveo je ironičnu pesmu Danila Kiša „Pesnik revolucije na predsedničkom brodu“ povodom putovanja brodom na koje je Ćosić krenuo sa Titom.
Marko Krstić je istakao da je vrlo važno što se desila tribina „jer je ovo važan jubilej i za srpsku književnost i za srpsku kulturu“. „Ne možete Dobricu posmatrati samo kao pisca ili samo kao političara. To su isprepletene stvari, ali kada zađete duboko u njegovo detinjstvo, otkrićete da je njega ipak jedna vrsta potrebe za izrazom više oblikovala nego potreba za politikom.“
Marko je istakao da je preko „Bajke“ počeo da otkriva opus Dobrice Ćosića. „Mislim da je ta knjiga vrlo važna, ne samo iz perspektive književnosti nego i iz perspektive njegovog političkog delovanja. Ona jeste prekretnica u njegovom položaju i zaista je neverovatno da ga danas optužuju da je nacionalista, a bio je levičar ceo život, što se vidi i u romanima i likovima.“
Marko je pomenuo da ljudi često pogrešno misle da je Dobrica Ćosić bio mnogo ozbiljan čovek: „On uopšte nije bio takav, već vedrog duha i uvek raspoložen za šalu. Jeste bio zabrinut, ali ne zato što je mislio da bude ’otac nacije’, nego zato što je njegova briga proizilazila iz teškog ratnog iskustva koje je prilično obeležilo jedan deo njegovog emotivnog korpusa.“
Vladimir Kecmanović je istakao da je „Vreme smrti“ verovatno najznačajnija Ćosićeva knjiga dok su njemu literarno kao piscu najbitniji „Koreni“.
Kada je reč o animozitetima koji su postojali prema Dobrici, Kecmanović smatra da oni jesu loši ali ne i nerazumljivi: „Dobrica Ćosić je jako dug vremenski period bio jako uticajan čovek na različite načine i to stvara zlu krv kod drugih ljudi. To je teret koji takva pozicija sa sobom nosi i mislim da će kako vreme bude odmicalo to sve više da gasne. Njemu je književnost, kao i svima koji se bavi književnošću, bila važnija od svega ostalog, a književnost će preživeti.“
Uzroke animoziteta koji postoji prema Ćosiću, Kecmanović vidi u svojevrsnom preokretu koji je imao kada je napustio titoističku ideologiju i prešao na stranu opozicije: „Oni koji su bliži orijentaciji koju je imao u prvom delu života ne mogu da mu oproste što je promenio mišljenje, a ovi drugi, ne mogu da oproste to što je pre bio. Siguran sam da će njegovo delo da opstane.“
Goran Šušljik, kreator, izvršni producent i glumac serije „Vreme zla“ istakao je da je na neki način ponovo rastao uz delo Dobrice Ćosića: „Ponovo sam preispitivao ono što sam tada znao i o sebi i o istoriji u kojoj sam živeo, o istoriji koju sam učio.“
Osim onog profesionalnog na samom početku, Šušljik ima i intimne razloge zbog kojih radi na ekranizaciji Ćosićevog dela.
„Kao što i čitalac kad čita knjigu nema drugu ambiciju sem da je pročita i doživi, emotivno oseti, smesti u neki kontekst, tako se i meni dogodilo vezivanje za likove, prepoznavanje onoga šta sam ja u toj istoriji kojoj nisam pripadao ali čije posledice živim. Na koji način su ti uzbudljivi likovi nešto što meni daje sliku sveta, što me emotivno dira, što me gura u neku vrstu katarze. Ova dva romana kojima sam se najviše bavio na neki način sadržaje i neke moje intimne odnose i prema svetu. Imao sam sreću da se osim kao čitalac bavim Ćosićevim delom iz raznih uglova, jer ono što je napisao je toliko univerzalno i mislim da smo radeći dramatizaciju uspeli to i da pokažemo“.
Aleksandar Mandić je otkrio da je tokom šetnji pored Dunava od Ćosića saznao mnogo toga: „Ranković ga je u jednom trenutku pozvao da ga poseti da bi mu predao neke svoje papire. To je bilo pred Rankovićevu smrt. Dobrica je morao taj susret da odloži. Ranković je zatim otputovao u Dubrovnik i tamo umro, a tih papira više nema. Dobrica nije mogao dovoljno da se nakaje što ih nije dobio.“
Na promociji smo saznali i da je Ćosić voleo vetar: „Umeo je da priča kako vetar rasteruje sve, kako rasteruje smrad, ustajalo i buđavo“, rekao je Mandić.
