Ljiljana Šarac: U životu ne biram puteve kojima se lakše ide

Ljiljana Šarac rođena je u Smederevu 1971. godine. U rodnom gradu završila je gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina je radila u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik Revije Lasta i PR. Nakon toga se okreće profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je „Smederevskog Orfeja“. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama „Lutka učaurene duše“ 1997. godine. Među njene najuspešnije i najčitanije romane spadaju: „Opet sam te sanjao“, „Gde sam to pogrešila“, „Zid tajni“, „Zlatna žila“, „Starija“, „Dok svetac bdi“, „Buket žutih ruža“… Dobitnica je prestižne nagrade „Beogradski pobednik“ (2019). Član je Književnog kluba Čukarica. Od 2020. član je Udruženja književnika Srbije.

Nedavno joj se u izdanju Lagune pojavio novi roman „Obe strane Drine“. O novoj knjizi, svom književnom i prosvetnom planu i planovima za naredni period u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnica Ljiljana Šarac.

Kako biste nam predstavili vaš novi roman „Obe strane Drine“?

„Obe strane Drine“ je moj dvanaesti roman. Prethodili su mu istorijski, ljubavni, dečji, porodični romani. On je drugačiji od svih. Priča se izdvojila i otišla nekim svojim putem mimo mojih namera i želja. Pratila sam taj drugačiji impuls zato što sam verovala u njegov potencijal. Meni je prijalo dok sam svijala priču pod svoje okrilje. Bilo je katarzično smejati se i plakati uz poglavlja koja su nastajala i nizala se neverovatnom brzinom i lakoćom. Verovala sam da će se i na čitaoce makar malo preliti ta bujica snažnih osećanja...

Otkuda baš Drina kao inspiracija za roman i šta ova reka vama lično znači?

Za mene je Drina simbol. Oduvek. Asocirala me je i asocira na najbolje filmove naše kinematografije, na borbe, stradanja, ustajanja, odlaske i povratke, susrete, ćuprije, svetsku slavu, pisce, granice, jedinstvo... Ni slutila nisam da će postati simbol vezan i za moj životni put! Krajem devedesetih prešla sam je da bih se upoznala sa porodicom i rodbinom svog budućeg muža, a od tada je prelazim više puta godišnje, u različitim godišnjim dobima i rasploženjima, ali uvek poštujući tu prirodnu silu i istinski joj se diveći. Nakon tri decenije zbližavanja s njom mogu da kažem da kad god je prelazim, znam da idem kući, ma s koje strane ona bila.

„Obe strane Drine“ je i roman o braku, pogotovo o načinu na koji se on sklapao u neka davna vremena. Kako danas vidite instituciju braka, kao da se i ona polako gubi sa ostalim pravim vrednostima u ova teška vremena?

Neizmerno volim narodnu pesmu „Dioba Jakšića“. U njoj mudra nevesta Anđelija miri zavađenu braću darujući deveru najvrednije što ima, a to je molitvena čaša koju je ponela iz svog doma. Čaša je simbol njene mladosti, prošlog života, uspomena, sećanja, daljine koja se isprečila između nje i njene rodbine. A ipak se odvaja od nje zarad mira u novom domu, zarad sprečavanja zločina, nepotrebnih žrtvi i bratskog sukoba pri podeli imovine. Ona pokazuje i domišljatost i postojanost i nastojanje da se sloga ponovo uspostavi, a porodica sačuva. Zašto se ovako detaljno vraćam na ovu pesmu? Zato što se od tada do danas ništa nije promenilo i toga treba i moramo biti svesni!

Žena je ta koja napušta poznato okrilje i odlazi u nepoznato. Žena je ta koja se prilagođava. Ona treba i mora da bude mudra, taktična, da svija gnezdo, a ne da ga razvija. Ako u svojoj kući, učionici, na poslu, na slavljima i slavama, ističemo koliko je institucija zajednice (braka) važna, možda i uspemo da im vratimo kredibilitet. Možda pomognemo da ostaju, opstaju i traju. (Ne po svaku cenu). Nekada su brakovi bili ugovarani. Danas sami biramo svoje partnere. Trebalo bi da sve bude mnogo lakše, a kao da nije.

Bez namere da mudrujem i popujem, želim da napomenem da obe strane (supružnici) kao obe obale Drine moraju i jesu podjednako odgovorne za sve što se događa. Valja biti mudar i pun poštovanja, pa da se sve Scile i Haribde zaobiđu na toj zajedničkoj plovidbi. Svesna sam da recept za sreću, pa ni srećan brak, još nije napisan. Svaki je unikatna priča za sebe. Stoga sam poželela da ispričam Aninu i Goranovu, da čitaoci mogu da se poistovete ili se distanciraju od njihovih postupaka, da se porede, da navijaju za njih, da uvide da svi živimo pod istom kapom nebeskom i da nam je mnogo toga zajedničko, da svako mora da čuva svoju molitvenu čašu za trenutak kada mu zatreba!

Koliko je za vas bio izazov da „Obe strane Drine“ pišete na ijekavici, odnosno na ijekavskom dijalektu?

Da bi karakterizacija junaka bila autentična, njihov govor morao je biti verodostojan, ubedljiv, uverljiv. Gotovo pune tri decenije slušam ijekavski govor. Uživam u njegvoj lepoti, melodičnosti. Dovoljno mi je bilo da zatvorim oči, prisetim se nekog ko živi „sa one strane Drine“, pa da i moj junak sa te strane tako progovori.

Vaš prethodni roman „Buket žutih ruža“ postao je svojevrsni književni fenomen. Da li ste očekivali toliki uspeh tog romana i u čemu je njegova tajna?

Roman „Buket žutih ruža“ mi je jako drag. U njega sam utkala sećanja vezana za moju baku koja je slična glavnoj junakinji Milanki. Još je bilo žena zrele dobi koje poznajem i sa kojima se družim, a koje su za glavnu junakinju bile inspiracija. Za Veljka, glavnog junaka, asocijacija su mi bila sjajna gospoda koju sam upoznala na putovanjima sa asocijacijom koja se zove „Veseli autobus“, a kojom putuju brojni avanturisti, od kojih su mnogi u penziji. Bila sam vrlo blagonaklona i raznežena pišući tu priču.

Pa, ipak, nisam imala nikakva očekivanja da će ona napraviti neki iskorak u odnosu na moje dotadašnje romane, a još manje da će napraviti bum. Radila sam svoj posao s ljubavlju, nesvesna da radim isto što i čuveni Bakman. Tako on ima svog Uvea, a ja svoju Milanku. Možda je u tome tajna. Možda je tajna u tome da je to neiscrpna tema kojoj se još uvek malo posvećuje pažnja. Možda moji čitaoci vole moje junake kao što vole svoje bake i deke, vremešne komšije i komšinice...

Oprobali ste se u stvaranju za odrasle ali i za tinejdžere. Kakva je razlika u jednom i drugom načinu pisanja i da li planirate možda da se okušate i u štuvu za one najmlađe-decu?

Pred sebe rado postavljam izazove i podižem lestvicu vlastitih očekivanja. Menjala sam ne samo poslove već i profesije, a u pisanju rado sam se oprobavala u novim žanrovima. S obzirom da sam prosvetna radnica blizak mi je svet tinejdžera. Tako su spontano, prirodno nastali romani „Anđeo s jednim krilom“ i „Nije mi ovo trebalo“. Nisam još baka, ali verujem da ću kada jednom ponesem tu laskavu titulu, poželeti da napišem nešto i za naše najmlađe i najslađe!

Radite kao profesor srpskog jezika u školi. Primetan je trend da gotovo niko od svršenih maturanata viće neće da se upisuje na prosvetne smerove na fakultetima. Da li će imati ko da nam uči decu po školama i kako vratiti prosvetnom radniku dostojanstvo?

Volim svoj posao, uprkos svemu, ili u inat svemu. Deca su i dalje samo deca. Mi odrasli smo za sve odgovorni, zaslužni, ali i krivi! Profesionalno gradim i branim svoj autoritet, jer ako sami sebe ne usavršavamo, poboljšavamo, nadograđujemo i ne poštujemo, kako će to drugi činiti?! Uvek treba polaziti od sebe. Koliko dajemo, toliko dobijamo. Koliko tražimo, toliko ćemo dobiti. To je moj ugao gledanja na stvari. Ja ne biram puteve kojima se lakše ide. Biram one kojih se neću postideti. Da se moji mene ne stide. Stupam korakom koji će biti uzoran za mlade ljude koje podučavam životu, poštenju, samopoštovanju i poštovanju, pa tek onda, verujete mi, književnosti, gramatici i pravoposu.

Prosvetni radnici mogu da se osećaju ovako ili onakao, ali nikako i nikada ne smeju da dozvole da osete strah, jer je to toliko autodestruktivno, da je nedopustivo, a kao da nas baš na takav prašnjav i blatnjav put ponekad guraju. Ja umem da kažem da ne mogu da se osećam kao miš kada se osećam kao slon. Želim da prosvetni radnici u našoj zemlji hodaju isključivo stazom slonova. Tada će i mladi poželeti da nas slede. Tada profesorski smerovi neće biti nepopunjeni!

Da li su vaši učenici uz vašu porodicu i vaši najstroži kritičari?

I porodica i učenici su mi manje kritičari, više su podrška. Njihova očekivanja su velika. To je podsticajno, ali i obavezujuće!

Volite da putujete i često odlazite na razne destinacije pa da li u planu mate možda i neku knjigu putopisa?

Za mene pisanje odavno nije hobi. Pretvorilo se u paralelni drugi posao (u kome istinski uživam). Istraživanje, sedenje za kompjuterom, rad na tekstu, promovisanje starih i novog romana su zahtevna rabota. Traže vreme, dobru organizaciju, ozbiljno angažovanje. Usto treba imati u vidu da rad u školi postaje sve zahtevniji u smislu koordinacije između odeljenja kome sam razredna i kojima predajem, roditelja, dece, kolega, uprave škole... Kada se svi sabirci zbroje, neminovno je da iza njih slede umor i nervoza. Ta izobličena Ljiljana nisam ja. Ja volim da se šalim, smejem, družim!

Da bih prizvala onu staru Ljilju, da bih doprla do onog svog čistog, zdravog jezgra, putujem. Za mene je putovanje već dolazak u moje rodno Smederevo, a da ne spominjemo prelazak preko Drine i posetu Čajniču! Na fabrička podešavanja vraća me i odlazak na promocije u biblioteke onih mesta koja su voljna da me pozovu da im budem gošća. To su fantastične prilike da upoznam bibliotekare koje su za svakog pisca zlata vredni, i da se nađem oči u oči s vernim čitaocima. Ta razmena osmeha, dobre nergije, iskrenih reči, toplih zagrljaja je neprocenjiva, isceliteljska. Kada nekoliko puta budem gost u istom mestu, ja se sa domaćinima i čitaocima srećem kao sa dragim prijateljima! Tradicionalno oko Uskrsa ili Prvog maja putujem porodično na neku destinaciju koju dugo i studiozno biramo. O njoj često napišem reportažu za svoj sajt ili za neki časopis.

Pisac je uvek pisac... Knjiga putopisa je predivan izazov, ali u ovom trenutku prevelik za mene. Ipak, naučila sam da nikad ne kaže nikad...

Pišete li poeziju i da li planirate da nekada objavite i neku zbirku pesama?

Sama vodim svoje društvene mreže. Pišem tekstove za svoj sajt. Aktivna sam u knjiškim grupama. Rado napišem prikaz dobre knjige koju sam pročitala. Uvek se obradujem gostovanju na nekom od medija. Promocije u bibliotekama postale su standard i upriličim bar jednu-dve mesečno. Sve je to vrlo zahtevno i odvaja me od onoga što je najvažnije, a to je rad na novom rukopisu. Ipak, uspevam da nađem meru i ravnotežu u svemu, jer stvaranje, naprosto, mora da bude i ostane prioritet.

Sada već svesno nastojim da se držim svojih stvaralačkih impulsa. Simpatično bi bilo da se možda nekad probudi ona stara sanjalica u meni i da se lepršava, bezbrižna ponovo oproba u pisanju stihova. Ali pisanje poezije nije ceđenje suve drenovine, to naprosto mora da se desi. A ako stihovi poteku, ja ću im se prva najviše obradovati!

Šta je potrebno da se u današnje vreme bude uspešna žena i kako biste definisali pojam uspešne žene?

Najvažnije je šta uzimamo kao etalon za merenje uspeha. Za mene je uspeh da se svakog dana žena često i od srca smeje, da ima dobre prijatelje, da uspeva (bez frustracija) da odradi šta je namerila, da je kod kuće dočekuju snažan zagrljaj i poljupci. To je uspeh. U tom pravcu treba usmeriti sva svoja nastojanja, upreti sve svoje snage, okrenuti vlastita očekivanja. Ako je žena srećna, svi oko nje su srećni. Ako je žena zadovoljna, svi oko nje su zadovoljni. To je zakon spojenih sudova. E, tada mogu da dođu i ostvarivanja na nekom širem planu: da žena ima vremena da pokaže svoju kreativnost, da napreduje u poslu (ako joj je to važno), da edukuje i sama se edukuje... Važno je da žena ima vremena za sebe, da namigne sebi u odrazu prozora ili ogledala, i pomisli kako je sve dobro, da tako valja i da ostane, a da će ona dati sve od sebe da bude još bolje.

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: Ekspres