Oto Oltvanji: O nagradi u Francuskoj, „Polju meduza“, krimićima i čitanju

Uz svakodnevne glavolomke sa zarezima, rečenicama i pasusima koje pokušava da smesti na papir, a oni se vrpolje i otimaju, srpskom piscu Otu Oltvanjiju od nedavno poslušnost odbija i omanja grupa francuskih slova, subjekata i predikata. „Učim nešto novo od nule, što odavno nisam radio, a i tačno je ono što mnogi pričaju – lep je francuski, ali mnogo težak. Morao sam na ličnom primeru da se uverim i u onu staru izreku da li stari pas može da nauči novi trik“, kaže Oltvanji uz osmeh za BBC na srpskom.

Foto: Laguna

Ali za učenje jezika Asteriksa, D’Artanjana i Ameli Pulen, Oltvanji ima i te kako dobar razlog – njegova poslednja knjiga „Polje meduza“ (2023), posle nagrade regionalnog Trilerfesta, dobila je priznanje i u Francuskoj. Reč je o nagradi festivala Povratak u mrak/noar (Un Aller-Retour dans le Noir), u gradiću Po, na granici sa Španijom, koja se dodeljuje u saradnji sa listom Liberasion. Prethodno je bila u užem izboru na još tri francuska festivala.

„Malo se štipam, malo plešem sam sa sobom, malo sedim i zurim u jednu tačku. Osećaj je jedinstveno dobar, deluje kao ostvarenje velikog dela snova“, naglašava 55-godišnji Oltvanji.

Dok Francusku opisuje kao zemlju u kojoj kriminalistički romani imaju status „nacionalne razbibrige“, objašnjava da su poslednjih godina počeli da se zanimaju i za, između ostalog, krimiće sa naših prostora. „Zovu ih Balkan noar, imaju im neku egzotiku“, dodaje Oltvanji, koji je rođen u Novom Sadu, odrastao u Subotici, a već dugo živi u novobeogradskim blokovima.

Priča „Polja meduze“ prati bivšeg novinara Skeptika, koji istovremeno istražuje nestanak žene u savremenom Beogradu, ali i nerešen slučaj iz doba socijalističke Jugoslavije, tridesetogodišnju rovinjsku misteriju. Opisuju ga kao „istovremeno klasičan detektivski roman, savremeni triler i hroniku jednog društva“, a kažu i da se uklapa u „književnost tuge, nezalečenih porodičnih odnosa i neobičnih balkanskih sudbina“.

„Volim komplikovane kriminalističke priče da čitam, pa sam ubacio najmanje tri slučaja u knjigu, pokušao da spojim i njih i vezu sa prošlošću i današnjošću, kako nešto što se desilo pre nekoliko decenija i danas igra veliku i jaku ulogu. I želeo sam da se poigram arhetipovima krimića, stalno sam pokušavao da osvežim njihovu formulu i lepo se uklopilo u naše specifično okruženje.“

I uskoro stiže nastavak. Sasvim dovoljno tema za dugačak razgovor sa Oltvanjijem o Skeptiku, knjigama, pisanju i neobičnoj ljubavi prema kancelarijskom materijalu.

Konsultacije sa inspektorima

Oltvanji je odrastao na krimićima i fantastici, koje je dugo kombinovao. I u čitanju i u pisanju. Tako su nastala tri romana „Crne cipele“ (2005), „Kičma noći“ (2010), „Iver“ (2015), zbirka pripovedaka „Priče misterije i magije“ (2017), i krimić za decu „Kako sam postao detektiv“ (2019).

Usput se, kako kaže, menjao, razvijao i sticao nova interesovanja i sve više odlazio u pravcu realističke književnosti, što je u jednom intervjuu nazvao i „odrastanjem“. „Pomalo je i tužno ako to tako protumačimo, kao da izgubiš dečju magiju iz sebe, ali mi je realizam postao veći izazov sa umetničke strane“, kaže Oltvanji, ostavljajući vojvođansko „Č“ iz „umetničke“ da nehajno luta lokalom u kom sedimo.

Tako mu se javila „naizgled prosta ideja“ koja mu je godinama izmicala – da napiše čist žanrovski roman. Njemu omiljeni krimić. „To mi je otvorilo čitav novi univerzum, zato što sam zaista imao utisak da sam se oslobodio zaštitne mreže fantastike i multižanrovske mešavine. Odjednom sam imao laserski usredsređen i definisan cilj, koji mi je, umesto da me sputa, otvorio nove puteve.“ Želeo da je sve bude što autentičnije, pa je u pomoć i na konsultacije prizvao aktuelne i bivše policijske inspektore iz Srbije i Hrvatske.

Kako su reagovali? „Bilo im je jako drago, imponuje im“, kaže. „Neki od njih čitaju u slobodno vreme, a drugi baš iz tog razloga ne čitaju – zbog toliko, kako kažu, gluposti i grešaka i u stranoj i u domaćoj književnosti. ‘Ja to ne mogu da podnesem’, rekao mi je inspektor iz Pule kog sticajem okolnosti dobro poznajem, pa zbog toga čita fantastiku.“

I zato im se dopala njegova inicijativa da svi detalji u „Polju meduza“ budu pokriveni. „Njegov zadatak je bio da mi detaljno izloži sled događaja da na moru sredinom 1980-ih neko nestane – kada nastupaju ronioci, helikopteri, kada se osoba proglašava nestalom i zaista mi je neverovatno mnogo pomogao, ne znam kako bih inače taj deo izveo. Ti detalji nisu samo za ukras, utiču i na priču, a i ja se osećam samouverenije kada ih imam.“

Usred svega toga našao se Skeptik, bivši novinar. Oltvanji tu vidi uticaj 1970-ih, u kojima je odrastao i kada su „burna svetska politička dešavanja na književnu i kulturnu scenu dovela novinara kao ključnog čoveka za otkrivanje mračnih tajni i zavera“, kao u „Svim predsednikovim ljudima“. „U tom smislu, novinar odgovara matrici detektiva – skuplja podatke, klasifikuje ih, izvlači logičke veze, njegov dar zapažanja je podjednako važan kao i kod detektiva, a pritom to sve radi za opšte dobro“, objašnjava Oltvanji, koji se pored pisanja bavi i prevođenjem, između ostalog i za BBC na srpskom.

Koliko mu je to pomoglo u pisanju? „Time što na svakodnevnom nivou radim na novinarskim tekstovima, odjednom postajem stručnjak za najbizarnije moguće oblasti, što ne može da škodi. Ni kao piscu, ni kao ocu fiktivnog detektiva novinara“, odgovara.

Ljubav prema čitanju i pisanju

Posle slučajnog susreta sa odbačenim i nekompletnim primerkom Zagora – epizoda „Zaverenici“ – u zajedničkoj bašti bakine zgrade sredinom 1970-ih, više ništa u Oltvanjijevom životu nije bilo isto. Stripove je, kako kaže, voleo i dok još nije znao slova. Kad ih je naučio, bliski susreti sa „Belom grivom“ Renea Gijoa i „Vinetuom“ Karla Maja, izazvali su apsolutnu i bezuslovnu zaljubljenosti u priče i pripovedanje.

„Dobro je što ne moram da se podvrgavam hipnozi kod psihijatra da bih došao do ključnih tačaka koje su me formirale – mogu da ih se setim, ostavile su tako snažan utisak. To je ta moć prelaska u svet mašte, zapravo moć pripovedanja koje uvuče i ne pušta.“

Usledile su „tone i tone“ krimića u izdanjima Dnevnika i zagrebačkog Vjesnika, a brzo je počeo da piše. Već kao tinejdžer. Na to je, kako kaže, veoma uticalo i to što je „svaka trafika u staroj Jugoslaviji bila riznica popularne kulture“, a književno izdavaštvo takvo da su i produkcija i ponuda bili ogromni, pa je „svaka publika imala svoje velike izdavače“.

„Ne znam ko je to rekao, da je pisac suviše posvećeni čitalac“, kaže Oltvanji. „Bio sam toliko sulud konzument i književnosti i stripova da se to u jednom trenutku prelilo u pisanje, više mi nije bilo dovoljno da budem samo čitalac.“

Prvu priču poslao je novosadskom Dnevniku sa samo 15 godina. Odbili su ga. Isto je prošla i jedna koju je poslao zagrebačkom SF časopisu Sirius. To ga nije pokolebalo. Naprotiv. U ranim godinama srednje škole, rukopis prve knjige – krimića, razume se – stavio je u ranac, seo u voz do Novog Sada i odneo ga u redakciju Dnevnika. Prihvatili su ga i pod pseudonimom – bilo je uzbudljivije ako su romani strani ili se dešavaju daleko od nas, gde su takve pretnje stvarne, a kod nas (navodno) ne postoje, objasnio je ranije – objavili mesec dana posle njegovog punoletstva. To mu je bio prvi honorar.

„Na osnovu ovih šturih podataka, zaludni možda pronađu o kom se romanu radi. Srećno“, navodi se u biografiji na njegovom blogu. Odakle mu uopšte ideja za tako nešto? „Kako kažu u onom vicu šta zna dete šta je 500 kila“, smeje se. „To je hrabrost koja mi je i danas potpuno neverovatna.“ Na kraju, u Beogradu upisuje engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu.

Ljubav prema kancelarijskom materijalu

Nekoliko decenija kasnije kod Oltvanjija se rodila i neobična ljubav prema kancelarijskom materijalu. Posle pisaćih mašina sa početka karijere, preko starih kompjutera i laptopova, tokom rada na „Polju meduza“ prešao je u potpunosti na pisanje – rukom.

Pojedini pisci su, kako kaže, time počeli da se hvale još pre desetak godina, usred opšte dominacije kompjutera u svemu. „Stiven King je još osamdesetih govorio o kreativnom kucanju, a značenje toga sam shvatio mnogo kasnije – sve olakšice koje ti kompjuter donosi, u jednom trenutku prestaju da budu pozitivne zbog piši-briši momenta. Ništa te ne košta da staviš reč, pa je obrišeš, pa se vratiš… To prekida nit i razni pisci su počeli da se vraćaju na pisanje rukom.“ Oltvanji je tu dugo bio (heh) – skeptik.

„Nije mi u tom trenutku padalo na pamet da pokušam, jer je jako, jako teško, delovalo je kao prevelika žrtva“, priseća se. „I onda sam sasvim slučajno sa ‘Poljem meduze’ vodio beleške sa strane i, otprilike, na prvoj trećini knjige shvatio da mnogo više pišem nego što kucam.“

Pokušao je i ostao samo na sveskama. „Desilo se nešto veoma čudno – kao što su piscima nekada rečenice bile sastavljene od gomile kraćih, između dva zareza, podsvesno organizovanih tako da budu dugačke tačno koliko im je trebalo da ponovo umoče pero u tuš, tako su meni misli i rečenice krenule glatkije da teku, i počeo sam zaista da uživam.“

Postoji, dodaje, i teorija da svi prebrzo kucamo u odnosu na to kako nam mozak radi. „Na kraju se dogodilo da je, kako sam napredovao, u svesci bilo mnogo manje ispravki i brljotina… Ruka je sporija i imao sam više vremena da organizujem misao.“

To sve u praksi znači posebne hemijske olovke i sveske. „Opsednutost kancelarijskim materijalom“, kaže Oltvanji, uz osmeh. „Iz praktičnih razloga – tražio sam hemijske koje se ne razmazuju, glatkije teku, papir koji dobro upija, ne zapinje i ne cepa se.“ Pronašao ih je u sveskama nemačkog lanca Muller i japanskim Mudži flomaster-olovkama.

„Bilo je situacija u kojima sam u gužvi, ili smo u nekoj kući natrpani, a ja moram da pišem, pa bih se zavukao u ćošak i pisao na kolenima. Ali na kraju se sve svodi na to da, ako imaš u sebi ono što mora da izađe, način na koji će se to desiti nije bitan, samo pokušavam da proces olakšam i učinim što boljim.“

Omiljeni kriminalistički romani

Regionalni:

• „Ulaznica za pakao“ (1964), Milan Nikolić

• „Radovi na krovu“ (1984), Pavao Pavličić

• „Ubistvo u akademiji nauka“ (2002), Mirjana Đurđević

• „Crvena voda“ (2017), Jurica Pavičić

• „Petlja“ (2021), Dejan Aleksić

Strani:

• „Poslednji dobar poljubac“ (1978), Džejms Kramli

• „Crna dalija“ (1987), Džejms Elroj

• „Fatalna inverzija“ (1987), Barbara Vajn

• „Mistična reka“ (2001), Denis Lihejn

• „Jevrejska policijska stanica“ (2007), Majkl Šejbon

Šta dalje čeka Skeptika

Knjige i dalje gotovo opsesivno i čita i skuplja i pazi. Među njima ima mnogo fantastike i krimića, ali i svega drugog. „Pod stare dane mi je to dobrodošao beg od stvarnosti, počeo sam uspešnost neke knjige da merim po tome koliko sam zaboravio i na sebe i na svet.“ One koje mu se ne svide posle tridesete ili četrdesete godine je počeo da ostavlja, zato što je „život prekratak“, ali se potom vratio čitanju svake do kraja. „To je sada potpuno drugi psihološki mehanizam – ne želiš da ostavljaš stvari nezavršenim u ovom dobu“, kaže, uz blagi osmeh. „Skoro sam se vraćao nekim koje su me mučile, jer mi je bitan osećaj zaokruženosti, i gotovo uvek se uverim da je i trebalo to da uradim.“

Piše mahom noću, zato što do tada prođu i sve dnevne obaveze – kaže da mahom radi na najmanje dva ili tri posla istovremeno – a i ukućani i grad spavaju. „Taj blagi, noćni umor ti ponekad pomaže da samosvest, samokritičnost i sve druge ograde nestanu, opustiš se kao da si uzeo čašicu alkohola“, navodi. „Pisao sam i ujutru, misli su toliko jasnije i čistije da se šokiraš, ali nisam jutarnji tip.“

Nekada piše uz muziku, koju priziva upomoć kod delova koji mu teško padaju, ali u poslednje vreme sve manje, iako je ona veoma bitan deo njegovog života. Naziva je „paravanom koji štiti od spoljnog sveta“: „Ako je pustiš dovoljno glasno, ne moraš čak ni slušalice da imaš, muzika te učauri i zaštiti.“

I dalje voli i stripove. Crta ih sa ćerkom koja je u ranim razredima osnovne škole. „Sednemo za isti sto, naoštrimo olovke, zadamo temu jedno drugom, a ponekad se i podelimo po principu ‘ti ćeš prvu i četvrtu stranu, ja drugu i treću’, i onda ih spojimo – tako smo već dva-tri stripa uradili.“

Uskoro izlazi i novi roman o Skeptiku, koji će dobiti priliku da poseti i Suboticu, Oltvanjijev rodni grad, a u planu je i trilogija. Ima ideju i za četvrtu, koja bi bila „malo internacionalnija priča“.

„Skeptik kao alter ego, medijum ili moj megafon, dozvoljava mi da pišem o različitim stvarima – može da bude junak koji će se zadesiti u snegom zavejanoj vili, gde se desilo ubistvo sa 15 osumnjičenih, na naftnoj bušotini ili da juri političare, takav je lik.“

Na kraju mu postavljam najteže pitanje. Šta je to knjiga? „Najbolja stvar na svetu“, kaže posle trena razmišljanja. „Nema reklama i lako se nosi, oduševio sam se kad sam shvatio da džepna knjiga nije samo izraz, nego bukvalan opis onoga što se dešava, da može da stane u džep. Knjiga je doživljaj i fizički predmet, koji volim da opipam, vidim i pomirišem, ali i metafizički, jer je potpuno neverovatno da ti ukoričena grupa stranica dozvoli da odlutaš u neki svet i odmaštaš ga sa piscem.“

I kako se to kaže na francuskom?

Autor: Slobodan Maričić

Izvor: bbc.com