Prelistavajući knjigu „Odakle sam bila, više nisam“, pre nego što sam počeo da je čitam, pomalo sam se začudio zbog čega je već na naslovnoj strani naznačeno da je u pitanju roman.

Iako je tek trebalo da pročitam stranicu po stranicu, opet mi je i na prvi pogled delovalo da bi svako od trideset poglavlja moglo biti zasebna priča, a pritom su pojedina poglavlja, ili pojedini njihovi pasusi, i samom formom – dramski tekstovi.

Kao što ne treba suditi o knjizi na osnovu korica, ne treba donositi bilo kakve zaključke ni na osnovu prelistavanja, ali čuđenje nije mnogo splasnulo ni nakon čitanja, koje je samo potvrdilo prvobitni utisak.

Dakle, većina poglavlja jesu zasebne celine i mogla bi biti objavljena kao kratke priče, a pojedina i jesu već bila tako objavljena, što je autor i naznačio, pošto ionako nije bilo razloga da to krije.

Mada je to stvar čiste formalnosti, ipak se očekuje da knjiga koja je okarakterisana kao roman bude kompaktna i da poseduje bar jedan detalj koji povezuje sva poglavlja, ne dopuštajući im da postanu zasebne priče.

Kratko i jasno, Dejan Tiago-Stanković je ispod naslova naglasio: „Roman o mom Lisabonu“, ali su od prve reči mnogo važnije treća i četvrta, jer kad se one razumeju, onda nema prepreka da se i knjiga sastavljena od priča i dramskih fragmenata doživi kao roman.

Ako su od prve reči iz navedene napomene važnije treća i četvrta, od njih je nesumnjivo važnija treća, ali za sada bih se osvrnuo na četvrtu, jer grad Lisabon, a s njim i zemlja čiji je glavni grad, jeste konstanta oko koje su okupljeni razni tekstovi i zahvaljujući kojoj se oni, zajedničkim snagama, pretvaraju u roman.

Jer, ako ništa drugo, zemlja čiji je Lisabon glavni grad jeste ona čiji stanovnici traže domovinu na drugim stranama sveta nakon što je domovina iz njihove krštenice prestala da postoji.

I konačno dolazim do ključne reči, koja je treća po redu u napomeni, a koja je toliko iskrena da prevazilazi svako čuđenje povodom žanrovskog određenja, jer i kad se radnja i ne dešava u Lisabonu, iz svake rečenice izbija lični doživljaj, što autor takođe ne skriva, tim pre što otvoreno iznosi i sasvim subjektivne zaključke.

Lični, a ponekad i ispovedni ton daje ovoj knjizi posebnu draž i zapravo je najjači stub, možda jači i od samog Lisabona oko kojeg se poglavlja čvrsto drže. I pored toga, ova knjiga nije autobiografija niti je autorov život istaknut u prvi plan.

Pa kad i piše o sopstvenim iskustvima, autor zapravo piše o zemlji koja govornicima njegovog maternjeg jezika nije mnogo poznata, bar ne onoliko koliko su, makar i zahvaljujući popularnoj kulturi, poznate druge evropske zemlje.

Uslovno bi se poglavlja sa osvrtom na portugalsku istoriju mogla grupisati u jednu celinu na prelazu iz priče u roman, a posebnu bi celinu mogla činiti i poglavlja gde Dejan Tiago-Stanković piše o sopstvenim aktivnostima u svojstvu kulturnog predstavnika svoje države, dok bi još jednu činila poglavlja o „porodičnoj prijateljici“ Leni.

Iz poglavlja u poglavlje razotkriva se i aktuelni trenutak, ali iskrsavaju i živopisni događaji iz istorije zemlje u kojoj autor obitava, koja se mora iznova otkrivati iako je u prošlosti sama otkrivala udaljena prostranstva dotad nepoznata ostatku Evrope.

Sigurno je ta zemlja zaslužila da ne bude poznata samo zahvaljujući svom nazivu, koji u srpskom jeziku može biti i sporan – kao pravopisno pitanje.

Zato sam i izbegavao da napišem naziv zemlje u kojoj je Dejan Tiago-Stanković ostvario svoju književnu karijeru, jer bih taj naziv sigurno pisao drugačije nego što je pisao sočinitelj spisanija, i to onda ne bi bilo u soglasiju.

Autor: Dušan Milijić