Operski život Toni Morison

Tokom svoje karijere, Toni Morison je rečima otkrivala uznemirujuće istine u svojim brojnim knjigama i esejima. Ali jedna oblast koja retko pada na pamet kada razmišljate o njenom radu je njen doprinos muzici.

Foto: Angela Radulescu - originally posted to Flickr/ CC BY-SA 2.0 / Wikimedia Commons

„Volim da pišem tekstove za muziku“, rekla je Morison svom sagovorniku za Writing on the Edge. „To je jedina druga stvar koju volim da pišem.“ Njene reči su deo nekoliko muzičkih dela, što i nije iznenađujuće – kako piše literarni naučnik Robert Falon, „Morisonovu već dugo zanima muzikalnost njene proze“. A kada je takav slučaj, skok u pisanje libreta nije previsok.

Morisonova je napisala tekst za „Honey and Rue“, muzički ciklus iz 1992. koji je komponovao Andre Previn. Vratila se u svet klasične muzike 2005. da bi napisala libreto za operu zasnovanu na životu Margaret Garner, čija priča je inspirisala jedan od najpoznatijih radova Morisonove, „Voljena“.

Garner je bila robinja koja je sa mužem i decom pobegla od života ropstva. Kada su je uhvatili, pokušala je da ubije decu – i uspela da ubije jednu ćerku – pre nego da dozvoli da se vrate životu u ropstvu. Njena priča je odjekivala godinama: zamisao da je smrt bolja od ropstva, i koliki je unutrašnji nemir takva odluka sigurno izazvala.

Morisonovoj je bilo važno da ispriča priču o porobljenoj ženi. „Veoma malo priča o robovima se fokusira na žene“, objasnila je. „Napisala sam roman [„Voljena“] jer sam želela da ukažem na priču jedne žene roba, nisam htela da govorim o muškarcu robu.“ I nastavila je: „Možda su muškarci imali neke druge uvide ili su samo trpeli muke, ali su to uvek izostavljali, prelazili preko toga. [...] Mnogo toga je skriveno u vezi sa ropstvom.“

Opera „Margaret Garner“ poslužila je kao još jedan način da se otkrije skriveno.

Opera koju je komponovao Ričard Daniepor je reinterpretacija priče o Garner. Publika je suočena sa njenom pričom, njenim izborima, i to je često bolno. Kako Falon objašnjava, opera „poziva savremenu publiku da vidi sadašnjost kroz prošlost i da razume politiku današnje rasne i ekonomske nepravde u kontekstu ropstva u Americi.“

Uprkos snažnoj poruci, opera nije bila svuda naišla da dobar prijem. Na premijeri u Sinsinatiju, neki stručnjaci za crnačku istoriju su bili zabrinuti da bi odstupanje opere od stvarnih dođaja iz Garnerinog života – naročito karakterizacija njenog muža – donelo više štete nego koristi. Na kraju, operski ansambl kao i šira zajednica su doneli odluku da operu uzmu u obzir kao deo veće prilike da se javnost obrazuje o Garnerinom životu i ropstvu u Americi. Kako je jedan od kritičara opere rekao, „Sada verujem da ako odgledate ovu operu, na kraju ćete se dovoljno zaineteresovati da poželite da naučite više.“

Priču Margaret Garner je teško ispričati, još teže slušati, ali kako je Danielpor objasnio o ovom delu i njegovim motivacijama, „ako ne odemo do bolnog mesta, nikada se nećemo izlečiti.“

Autor: Ašonta Džekson, septembar 2020.

Izvor: daily.jstor.org

Prevod: Borivoje Dožudić