Onda je nastao roman „Fric i Dobrila“
Bili nekad Gojko i Dobrila, a onda postadoše Fric i Dobrila. Kako? Vrlo jednostavno, tako što je Gojko promenio ime u – Fric.
Slučaj je hteo da Srđan Valjarević kolumnu o lenstvovanju tročlane beogradske porodice otpočne krajem 2019. godine.
Onda je ubrzo buknula pandemija, pa je došla izolacija, koja se savršeno uklopila u svakodnevicu bivšeg gastarbajtera Frica, njegove žene Dobrile i njihovog sina Mate. Onda je kolumna krenula svojim tokom, a opšta izolacija našla je plodno tlo u porodici koja je i pre pandemije bila zapala u neku svoju dobrovoljnu (samo)izolaciju. Onda je iz dve naporedne izolacije došlo do prožimanja neobične porodice i još neobičnijeg komšiluka, ne samo stambenog nego i državnog. Onda su, iz kolumne u kolumnu, neobičnosti sve više dobijale izgled uobičajenosti, čak i kad su bile sve neobičnije. A onda se kroz krajnju grotesku sagledalo naličje svakodnevne stvarnosti. I onda je Valjarević od svojih kolumni načinio roman pod nazivom „Fric i Dobrila“.
Onda će oni koji su kolumnu pratili iz nedelje u nedelju moći da se podsete zanimljivih dijaloga i događaja kroz koje je tokom dve godine prolazila porodica koja se nakon povratka iz Švajcarske skrasila na Konjarniku. A oni koji nisu pratili kolumnu, moći će da u jednom dahu spoznaju kako se snašla porodica čije je dvoje članova steklo švajcarsku invalidsku penziju, zahvaljujući kojoj ni treći član porodice ne mora da brine za svoju egzistenciju, nego može da se posveti štampanju lascivnih parola na majicama.
Onda se može postaviti pitanje koje u sebi krije i odgovor: zašto bi se bilo šta radilo u porodici koja uživa deviznu invalidsku penziju? I onda dolazi mala nedoumica: ima li uopšte radnje u romanu gde se opisuje lenstvovanje, dokolica, nerad? Ima, i više nego što se može naslutiti.
I razgovor, makar to bio i dijalog gluvih, i te kako je radnja za sebe, a Valjarević je svoje tekstove sačinio upravo od replika koje bi mnogi u prvi mah zanemarili kao previše uobičajene, svakodnevne, banalne, pa i apsurdne. A s obzirom na obećanje koje je pisalo na jednoj majici, jednog je dana upravo od takvih momenata načinjen roman.
U vreme kad svako nosi ne svoj krst, nego teret svoje majice, dokolica postaje zaraznija i od samog virusa, pa ne samo što prelazi sa jednog člana porodice na drugog nego zahvata i čitav komšiluk, a možda i grad, zemlju, planetu. Zato neobična porodica, koliko god na početku odskakala od proseka i preseka, postepeno dobija obris uobičajenosti i čini da se svaki čitalac bez problema prepozna bar u ponekom njenom članu, ili komšiji, ili prijatelju, ili poznaniku.
Onda nije čudno što se može javiti dvojak odnos prema načinu života Fricove porodice, između identifikacije s njom i distanciranja od nje, jer koliko god lenstvovanje bilo primamljivo, ono zna da bude i štetno, ali u svakom slučaju poučno.
Mnogo je tu onda i svako proizilazi iz prethodnog onda, a otkud ih toliko, to će se znati tek onda kad se bude pročitao roman „Fric i Dobrila“, ali i onda ostaje prostora za nova razmišljanja i nove zaključke, koji prosto vape da se nađu kao natpisi na majicama.
Autor: Dušan Milijić
Slučaj je hteo da Srđan Valjarević kolumnu o lenstvovanju tročlane beogradske porodice otpočne krajem 2019. godine.
Onda je ubrzo buknula pandemija, pa je došla izolacija, koja se savršeno uklopila u svakodnevicu bivšeg gastarbajtera Frica, njegove žene Dobrile i njihovog sina Mate. Onda je kolumna krenula svojim tokom, a opšta izolacija našla je plodno tlo u porodici koja je i pre pandemije bila zapala u neku svoju dobrovoljnu (samo)izolaciju. Onda je iz dve naporedne izolacije došlo do prožimanja neobične porodice i još neobičnijeg komšiluka, ne samo stambenog nego i državnog. Onda su, iz kolumne u kolumnu, neobičnosti sve više dobijale izgled uobičajenosti, čak i kad su bile sve neobičnije. A onda se kroz krajnju grotesku sagledalo naličje svakodnevne stvarnosti. I onda je Valjarević od svojih kolumni načinio roman pod nazivom „Fric i Dobrila“.
Onda će oni koji su kolumnu pratili iz nedelje u nedelju moći da se podsete zanimljivih dijaloga i događaja kroz koje je tokom dve godine prolazila porodica koja se nakon povratka iz Švajcarske skrasila na Konjarniku. A oni koji nisu pratili kolumnu, moći će da u jednom dahu spoznaju kako se snašla porodica čije je dvoje članova steklo švajcarsku invalidsku penziju, zahvaljujući kojoj ni treći član porodice ne mora da brine za svoju egzistenciju, nego može da se posveti štampanju lascivnih parola na majicama.
Onda se može postaviti pitanje koje u sebi krije i odgovor: zašto bi se bilo šta radilo u porodici koja uživa deviznu invalidsku penziju? I onda dolazi mala nedoumica: ima li uopšte radnje u romanu gde se opisuje lenstvovanje, dokolica, nerad? Ima, i više nego što se može naslutiti.
I razgovor, makar to bio i dijalog gluvih, i te kako je radnja za sebe, a Valjarević je svoje tekstove sačinio upravo od replika koje bi mnogi u prvi mah zanemarili kao previše uobičajene, svakodnevne, banalne, pa i apsurdne. A s obzirom na obećanje koje je pisalo na jednoj majici, jednog je dana upravo od takvih momenata načinjen roman.
U vreme kad svako nosi ne svoj krst, nego teret svoje majice, dokolica postaje zaraznija i od samog virusa, pa ne samo što prelazi sa jednog člana porodice na drugog nego zahvata i čitav komšiluk, a možda i grad, zemlju, planetu. Zato neobična porodica, koliko god na početku odskakala od proseka i preseka, postepeno dobija obris uobičajenosti i čini da se svaki čitalac bez problema prepozna bar u ponekom njenom članu, ili komšiji, ili prijatelju, ili poznaniku.
Onda nije čudno što se može javiti dvojak odnos prema načinu života Fricove porodice, između identifikacije s njom i distanciranja od nje, jer koliko god lenstvovanje bilo primamljivo, ono zna da bude i štetno, ali u svakom slučaju poučno.
Mnogo je tu onda i svako proizilazi iz prethodnog onda, a otkud ih toliko, to će se znati tek onda kad se bude pročitao roman „Fric i Dobrila“, ali i onda ostaje prostora za nova razmišljanja i nove zaključke, koji prosto vape da se nađu kao natpisi na majicama.
Autor: Dušan Milijić
