O osećanjima i vrednosti drugarstva – predstavljena knjiga za decu „Sve se kreće ka Proplanku sreće“
U knjižari Delfi SKC predstavljena je topla i maštovita knjiga o dečjim emocijama i vrednosti drugarstva „Sve se kreće ka Proplanku sreće“ autorke Aleksandre Zolotić. O knjizi u kojoj drugari Aca i Sandra jednog naizgled sasvim običnog dana na igralištu pronalaze tajanstvenu svesku punu crteža, nakon čega se njihov svet iznenada menja, pored autorke, govorili su i ilustrator knjige Aleksandar Zolotić, kao i urednica Mina Kebin.
Biografija autorke Aleksandre Zolotić izuzetno je zanimljiva. Aleksandra je diplomirani sinolog, svira kontrabas, a radoznalost, neprestano istraživanje i prikupljanje neobičnih znanja i veština doprineli su da završi i kurseve za turističkog pratioca i sinhronizaciju crtanih filmova. Vođena ljubavlju prema jeziku i potrebom da rečima oblikuje svetove, Aleksandra je počela i da piše. Tako je došlo i do njene prve knjige za decu „Sve se kreće ka Proplanku sreće“, za koje je divne ilustracije uradio njen suprug Aleksandar Zolotić.
„Volim da postavljam sebi izazove i da vidim kako ću korak po korak doći do ostvarenja cilja“, rekla je na početku Aleksandra Zolotić. „Kod mene se prvo rodila ljubav prema stranim jezicima, a pošto engleski svi učimo, pomislila sam što ne bih zavirila u neki drugačiji svet. Kineski tera čoveka da malo više razmišlja u slikama, otvara pogled na svet na drugačiji način, a izuzetno je melodičan, tako da se tu otključala ljubav prema muzici. Sve to zajedno kad se sklopi i činjenica da su mi se životni putevi ukrstili sa ilustratorom, nekako je bilo logično da postavimo sebi zajednički izazov – slikovnicu za decu. Naša deca su nam, između ostalog, bila inspiracija. Njih dvoje su nam svakodnevna inspiracija, jer imaju pravi rolerkoster osećanja, ali važno je i to kako nas dvoje reagujemo i kako se nosimo sa njihovim promenama emocija. U teoriji se čini da ćemo sve rešavati mirno, ali desi se da situacija eskalira, pa se svi zajedno nađemo u umršenosti ljutnje. Ali na kraju svi ipak završimo na Proplanku sreće.“
Danas se mnogo govori o emocijama dece, ali se one često koriste i u komercijalne svrhe. Zato je važno da književnost bude prostor sigurnosti i pravih emocija, rekla nam je urednica Mina Kebin.
„Imam utisak da nas marketinška industrija već godinama uslovljava da sve mora da bude zabavno. Pre dve godine Beograd je bio oblepljen reklamama u kojima je hrana za kućne ljubimce bila zabavna, a nedavno sam videla slikovnicu u kojoj se zubi peru ne da bi bili čisti i zdravi, nego zato što je to zabavno, dok se zimi kaput oblači ne zato što je hladno nego zato što je to zabavno. Pravimo konzumente od pelena i bitno je da nam je zabavno, a da li nas nešto boli, da li smo nesigurni, srećni ili tužni, da li uopše znamo da iskažemo osećanja, da ih prepoznamo ili verbalizujemo, to je nebitno. Zato mislim da su
ovakve knjige za decu veoma važne, jer smo zaboravili da prepoznajemo osećanja, da ih izražavamo i da ih se ne stidimo. Važno je da se pravilno postavimo prema deci i da im na jasan način, kroz primere ukažemo na to da je ispravno da imaju sva osećanja i da je bolje da ih iskažu, pa makar to bilo i burno, a da ćemo im mi pomoći da to savladaju, prevaziđu ili unaprede. Zato je ova knjiga pravo otkrovenje.“
Aleksandra je ispričala koliko je bilo izazovno napisati knjigu koja ne pojednostavljuje dečja osećanja.
„Mi učimo svoju decu da svako osećanje podele sa nama i to je ono što smo kroz slikovnicu pokušali da pokažemo – da sa bliskom osobom treba razgovarati. Izvorno, trebalo je da junaci budu Dečak i Devojčica, jer sam mislila da će tako biti lakše bilo kom dečaku ili devojčici da se u knjizi pronađu. Ali sugestija urednice je bila da ipak budu Aca i Sandra i drago mi je što je na kraju tako, jer možda se dete bolje saživi sa likovima koji imaju imena – mogu da ih prizovu i dožive kao osobe i da kroz njihova osećanja pronađu sebe.“
Za ilustratora Aleksandra Zolotića rad na ovoj knjizi bio je u svakom smislu poseban.
„Ovo je bio jedan od izazovnijih poslova, koji je nosio najveću odgovornost i sa kojim sam se najduže hvatao ukoštac, delom i zbog straha da knjigu možda neću ilustrovati kako treba, a to je bio trenutak gde treba da pokažem ono najbolje što mogu. Svakako su mi sve Aleksandrine ideje i opisi olakšali posao, tako da je i skiciranje i kasnije bojenje teklo samo od sebe, samo je čekalo pravi trenutak, kada ću ja biti najopušteniji i kad neću biti pritisnut nekim drugim angažmanima. I Aleksandra i Mina su imale vrlo malo sugestija, što ilustratora uvek čini srećnim – taj osećaj da ima odrešene ruke i da neko veruje da će sve na kraju ispasti kako treba“, rekao je Aleksandar, a Aleksandra je dodala da je za nju bilo izuzetno zabavno i magično posmatrati kako joj knjiga koju je napisala oživljava pred očima.
Urednica Mina Kebin istakla je i da od junaka Aleksandrine knjige mnogo toga možemo da naučimo, i to na lep i metodičan način.
„Prva priča je priča o ljutnji, ali ono što se meni, kad sam čitala rukopis, svidelo jeste to što, iako na početku imamo vrlo jako izraženo osećanje ljutnje, do kraja shvatimo šta je tome bio uzrok, zašto su junaci bili ljuti. Mislim da je to recept za ovu knjigu. Sva osećanja i burne reakcije kroz priču su objašnjene, ilustrovano je zašto je do toga došlo, i onda su Aca i Sandra jedno drugom objasnili kako to mogu da razreše. Mislim da je tu ključ ovog teksta. Taj metodološki način razlaganja problema u početku bio je odlično osmišljen i to je najvažnije u ovoj knjizi, što pruža analizu, ali opet, napisana je tako da svako dete razume o čemu je tu reč.“
Aleksandra priznaje da su je Aca i Sandra iz knjige pomalo promenili i da je uz njih porasla kao osoba.
„I dalje rastem uz ove svoje junake svaki put kada je čitam deci. Ponekad pomislim kako sam još nešto mogla da dodam, ali to je možda prostor za neku narednu priču, koja bi mogla da se bavi ovim osećanjima u nekim drugim situacijama, ili nekim drugim osećanjima. To jeste jedna od vrlina ove slikovnice što uz nju stalno može da se raste. Jer nismo mi uvek u svim situacijama ljuti, srećni, uplašeni na isti način, jer ono što nas isprovocira nije uvek isto, tako da je ova slikovnica samo jedna od zbirki različitih scenarija.“
Uz pomoć Petre i Vasilija, ćerke i sina autorskog dvojca knjige „Sve se kreće ka Proplanku sreće“, na kraju razgovora prisutni su učestvovali u interesantnoj igri – na papiriće su upisivali čega se plaše i kako svoje strahove pobeđuju. Cilj igre bio je da se strahovi razmene, kako bi se lakše pobedili – što je jedna od važnih poruka slikovnice.
Knjigu možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
