O čemu ljudi ne govore

Neimenovana protagonistkinja romana „Niko ne govori o ovome“ Patriše Lokvud za sebe kaže da je izvorna internet generacija: seća se kad nije bilo interneta i ne može da zamisli da ga ikad nije bilo. Njena zavisnost je ubitačnija od zavisnosti generacije koja je odrastala sa onlajn svetom kao nečim što se podrazumeva, jer ju je ona bolno svesna. Vrlo je duhovita i permanentno je onlajn. Ona je zavisnica od sveta koji je u romanu nazvan Portal (čitaj Tviter). Portal, sa daškom naučnofantastičnog prizvuka, oblikuje život protagonistkinje na način koji bi trebalo da zaista zvuči kao fantastika – ali nama čitaocima je otužno poznat. Kada nakon jedne bizarne šale (Can a dog be twins?) postaje internet senzacija do te mere da tinejdžeri besomučno šeruju njene reči na mimovima, ona će doživeti nešto što je gotovo egzistencijalistička kriza današnjice. Ovaj stih (tvit) dovodi jezik i smisao do granice koja razdvaja glupost i genijalnost. Bizarni nonsens ovog stiha (tvita) u malom oličava zastrašujući aspekt internet sveta koji nasumične pojedince uzdiže do globalne slave, dok ignoriše milione i milione drugih naizgled jednako duhovitih i ingenioznih onlajn mislilaca. Sve to je do te mere nepredvidivo da gubi kredibilitet nečega što treba smatrati relevantnim i referentnim u bilo kom vrednosnom sistemu.

A opet, sve više je pozivaju da govori o tom Portalu, postaje ugledna javna ličnost. Oseća da priča o nečemu što je neutemeljeno, što kao nesavladiva stihija živi van nje i daje joj moć koja je potpuno van njenih mogućnosti. A opet, šta je ona bez svog morbidnog humora i Portala koji slavi i proganja sa toliko malo dodira sa realnošću da prava realnost polako izmiče konturama njenih očiju i postaje i sama portal kroz koji posmatra dramu između nasumičnih rečenica, pakosnog smeha i niskih strasti.

Ipak, ona je pametna, ili joj bar tako drugi kažu. Svesno upada u ovu zamku. Kada misli u oflajn svetu, ona misli u stihovima (tvitovima). U glavi automatski stavlja emodžije na svoje misli. Ona nije navučena, ona je otrovana. Polako počinje da oseća sve veći rascep između svoje onlajn i oflajn ličnosti koji kulminira kada je pozovu da drži predavanje o Portalu u Britanskom muzeju. Posmatra sebe kako drži govor, tu samouverenu internet sveznalicu. Citira samu sebe i govori o sebi u trećem licu ne bi li prisutnima ilustrovala mehanizam fragmentacije svesti do koje Portal dovodi. Neko bi rekao da je šiznula, a neko da je genijalna. Granica između dva sveta i dva stanja svesti je ionako porozna.

U haotičnom, nemilosrdnom svetu Portala privatno se razvodnjava u nasumične bleske ingeniozne svesti koju internet spremno proždire – i uvek traži još. Ona do te mere izranjavana nasumičnim ubodima hejtera i obožavanjem vernih pratilaca dolazi do potpune i haotične krize identiteta. A onda nastupaju i pravi životni problemi, pa će se zapitati: šta je uopšte pravi život kada nešto nestvarno ima tako ekstremne reperkusije na regularni život? Iza svih njenih bizarnih tvitova i zapažanja o životu oseća se suštinska relativizacija svega i nabrajanje aporija savremenog društva koje veruje u malo šta, i samodopadljivo i ironično gleda na sve. Ako su britki umovi savremenog onlajn sveta sve dekonstruisali, ako je svako osećanje relativizovano pogubnim jazom između interneta i realnog sveta, kako ona može da odgovori na porodičnu dramu koja je realna, opipljiva i zahteva emotivnu dubinu za koju njena parcijalna pažnja nije sposobna? Kako će ponovo promišljati jednodimenzionalno u svetu koji ima bipolarni poremećaj?

Autorka teksta: Nevena Milojević