Novac za reči: Kratka istorija pisanja za novac
„Čarlsa Dikensa su plaćali po napisanoj reči.“ U srednjoj školi smo čitali „Priču o dva grada“ i ova činjenica se pronela poput trača kroz učionicu. Odjednom, svaka druga reč u Dikensovom romanu je delovala kao nepotrebna, svaka rečenica pretrpana, rasipnička, prepuna suvišnih detalja. Nije bilo važno ni to što „Priča o dva grada“ spada u kraće Dikensove romane; jednom kada smo saznali za ekonomiju pisanja, sve se pokvarilo.
Od tog trenutka se postavilo pitanje – kako verovati svakoj reči? „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame...“ Kako odrediti koja od ovih reči je bila neophodna, a koja je nevažna? U isto vreme, nas mlade učenike su učili da u sopstvenom pisanju smanjimo gomilanje, a sada čitamo delo nekoga ko je bio plaćen da radi suprotno. Jednom kada sam u mislima formirao ovu sliku o Dikensu, bilo je lako odbaciti njegove romane kao prekomerne. (Zapravo, Dikens je bio plaćen po delu, ne po reči.)
Novac zamućuje odnos čoveka prema poslu; udaljava nas od stvari koje stvaramo. Karl Marks je, koristeći primer tkača koji prodaje tkaninu za dve funte i zatim sa te dve funte kupi „Sveto pismo“, opisao ovakav oblik transakcija u pogledu otuđenja: „Tkanina, koja je u njegovim očima samo obična roba, zamenjena je za zlato, što je oblik vrednosti te tkanine koju on sada koristi da kupi drugu vrstu robe, ‘Sveto pismo’, koja treba da u njegov dom uđe kao korisno sredstvo za prosvetljenje njegovih ukućana.“ Vrednost robe određuje tržište i zato nečiji rad postaje podređen tržišnoj vrednosti, a kada jednom počnemo da posmatramo tržišnu vrednost kao stvarnu, gubimo svaku povezanost koju smo imali sa poslom koji obavljamo.
Novac sve kvari, pa zašto ne bi i pisanje? Jednom kada vrednost počne da određuje tržište, a ne pisac ili čitalac, naš odnos prema književnosti se menja. Od naduvanih predujmova koje dobijaju poznati do odbijenih remek-dela, tržište je i više od samog lošeg procenjivača dugotrajnog kvaliteta: ono ima tendenciju da iskvari taj kvalitet vodeći se čisto ekonomskim motivacijama. Dobro pisanje, rečeno nam je to mnogo puta, stvoreno je iz ljubavi, ne iz pohlepe. Ali ova romantična slika pisca koji stvara bez osvrta na novac je sama po sebi fikcija – ona koja se proteže mnogo vekova unazad i sa čijim se posledicama danas suočavamo.
Novac zamućuje odnos čoveka prema poslu; udaljava nas od stvari koje stvaramo. Karl Marks je, koristeći primer tkača koji prodaje tkaninu za dve funte i zatim sa te dve funte kupi „Sveto pismo“, opisao ovakav oblik transakcija u pogledu otuđenja: „Tkanina, koja je u njegovim očima samo obična roba, zamenjena je za zlato, što je oblik vrednosti te tkanine koju on sada koristi da kupi drugu vrstu robe, ‘Sveto pismo’, koja treba da u njegov dom uđe kao korisno sredstvo za prosvetljenje njegovih ukućana.“ Vrednost robe određuje tržište i zato nečiji rad postaje podređen tržišnoj vrednosti, a kada jednom počnemo da posmatramo tržišnu vrednost kao stvarnu, gubimo svaku povezanost koju smo imali sa poslom koji obavljamo.
Novac sve kvari, pa zašto ne bi i pisanje? Jednom kada vrednost počne da određuje tržište, a ne pisac ili čitalac, naš odnos prema književnosti se menja. Od naduvanih predujmova koje dobijaju poznati do odbijenih remek-dela, tržište je i više od samog lošeg procenjivača dugotrajnog kvaliteta: ono ima tendenciju da iskvari taj kvalitet vodeći se čisto ekonomskim motivacijama. Dobro pisanje, rečeno nam je to mnogo puta, stvoreno je iz ljubavi, ne iz pohlepe. Ali ova romantična slika pisca koji stvara bez osvrta na novac je sama po sebi fikcija – ona koja se proteže mnogo vekova unazad i sa čijim se posledicama danas suočavamo.
Prvim piscem koji je svoj rad naplaćivao po napisanoj reči smatra se grčki pesnik Simonid sa Keja, koji je postao nadaleko poznat po svojoj škrtosti. Pre Simonida, pesnici su se oslanjali na sistrem pokroviteljstva. U zamenu za hranu, smeštaj i prestiž, pesnici su bogatim mecenama pisali stihove kojima su veličane njihove vrline, a radili su i kao njihovi saradnici i učitelji u koliko bi patroni sami poželili da pišu. Iako je sistem bio bezobličan i težak za uspostavljanje, bar je nekim piscima omogućavao da žive i pritom ne moraju da previše umnožavaju svoju umetnost.
Simonid je to promenio. Pisao je za novac i vodio precizne beleške. Uprkos neospornoj književnoj izuzetnosti, smatran je škrtim i tvrdicom koja novac stavlja ispred svega. Njegov biograf Ajlian je jednostavno prokomentarisao: „Niko ne može poreći da je Simonid voleo novac.“ U Aristofanovom delu „Mir“ Simonid je opisan neko ko bi „propustio more kroz sito zarad novca“. Mnogi klasični komentatori smatraju da upravo Simonidu treba da zahvalimo za to što smo danas otuđeni od svojih reči.
Bez obzira na to da li je sam Simonid kriv za ovakvo pomeranje ili je odabran kao istorijsko strašilo, promena ka unovčavanju poezije imala je dugoročne efekte. Recimo to jednosatvno – novac je naširoko postao sredstvo za manipulaciju uticajem. Pindar je u svojoj drugoj odi nostalgično jadikovao za prošlim vremenima kada „muze nisu bili plaćenici, niti su pesme bile na prodaju“. A Horacije je, u svojoj diskusiji pesnika Horelijusa čije je džepove Aleksandar Veliki napunio „vladarskim novcem kao nagradu za nezakonite i loše napisane stihove“, dodaje da pisci koji su vođeni takvim ekonomskim motivima kvare ne samo ono o čemu pišu, već i sopstveno pisanje. U pričama o ovakvim pesnicima poput Horelijusa, postoji i moralna strana: on jeste dobijao zlatnik za svaki dobar stih koji bi napisao, ali i batinanje za svaki loš – na kraju je zbog svog pisanja išiban na smrt.
Simonid je to promenio. Pisao je za novac i vodio precizne beleške. Uprkos neospornoj književnoj izuzetnosti, smatran je škrtim i tvrdicom koja novac stavlja ispred svega. Njegov biograf Ajlian je jednostavno prokomentarisao: „Niko ne može poreći da je Simonid voleo novac.“ U Aristofanovom delu „Mir“ Simonid je opisan neko ko bi „propustio more kroz sito zarad novca“. Mnogi klasični komentatori smatraju da upravo Simonidu treba da zahvalimo za to što smo danas otuđeni od svojih reči.
Bez obzira na to da li je sam Simonid kriv za ovakvo pomeranje ili je odabran kao istorijsko strašilo, promena ka unovčavanju poezije imala je dugoročne efekte. Recimo to jednosatvno – novac je naširoko postao sredstvo za manipulaciju uticajem. Pindar je u svojoj drugoj odi nostalgično jadikovao za prošlim vremenima kada „muze nisu bili plaćenici, niti su pesme bile na prodaju“. A Horacije je, u svojoj diskusiji pesnika Horelijusa čije je džepove Aleksandar Veliki napunio „vladarskim novcem kao nagradu za nezakonite i loše napisane stihove“, dodaje da pisci koji su vođeni takvim ekonomskim motivima kvare ne samo ono o čemu pišu, već i sopstveno pisanje. U pričama o ovakvim pesnicima poput Horelijusa, postoji i moralna strana: on jeste dobijao zlatnik za svaki dobar stih koji bi napisao, ali i batinanje za svaki loš – na kraju je zbog svog pisanja išiban na smrt.
Od tada je nastavljeno, manje više, neprestano zamagljivanje i zamazivanje dobrih dela i dobrog pisanja novcem. Pindarova žalopojka zbog raznih Simonida na svetu je takođe nastavljena do današnjeg dana. Samir Rahim se, pišući za „Telegraf“ 2014. godine, požalio: „Ne možete otići na Fejsbuk profil pisca ili ih sresti na piću, a da se razgovor ne pretvori u priču o tome šta njihov izdavač radi – ili ne radi – kako bi im unapredio prodaju, ko su najnemilosrdniji agenti ili gde naći najbolje plaćene tezge.“ Simonidov prvobitni greh, prema Rahimu, nastavlja da do današnjeg dana kvari pisanje. Rahim se zapitao razmišljajući o ovoj beskrajnoj pohlepi: „Znam da moraju da jedu, ali kada je sve postalo samo novac? Zovite me romantičarem, ali pisci bi zaista imali koristi kada se ne bi oslanjali na knjige kao na osnovni izvor prihoda.“
Možda je i došao kraj ovoj kapitalističkoj pohlepi; uz razvoj elektronskog izdavaštva, materijalni troškovi pri objavljivanju su gotovo nestali, otvarajući mogućnost da svet ponovo bude neometen trgovinom. „Srećom, sloboda koju nudi internet nudi mogućnost vaskrsavanja ideje o pisanju iz ljubavi, ne zarad novca“, dodaje Rahim. „Do sad je samostalno izdavaštvo iznedrilo fan fikciju i erotiku, ali možda nećemo dugo čekati da počnu da isplivavaju zvezde visokog kvaliteta.“ Tokom dve hiljade godina nismo se mnogo odmakli od Pindarove konstatacije: „Ljudi moraju pisati samo zbog ljubavi; sada pišu za novac.“
Naizgled deluje da bi bilo lako vratiti se u prošlost i razdvojiti pisanje od trgovine. Rahimova vizija je da se pisci drže drugih poslova i pišu u slobodno vreme, što deluje kao veoma jednostavno rešenje – njihove reči više neće biti u obavezi da ih hrane. Ali priča o Simonidu takođe ukazuje da su ove dve stvari – reči i novac – mnogo bliže u vrednostima nego što deluju. „Simonid je izgleda bio prvi koji je uveo precizno računanje u stvaranje pesama i pisanje pesama za novac“, napisao je jedan od komentatora pesnikove zaostavštine. Dionis od Halnikarnasusa je pri pisanju o Simonidu zapazio: „Obratite pažnju na Simonidov izbor reči i preciznost sa kojom je sastavljao dela.“ Na taj način, Simonid ne samo da je prvi koji je uzimao novac za svoje reči već je, kako ovi izvori navode, probudio u grčkoj kulturi činjenicu da novac i reči imaju analogni odnos. Tema za razmišljanje i večnu debatu.
Izvor: newrepublic.com
Prevod: Dragan Matković
Možda je i došao kraj ovoj kapitalističkoj pohlepi; uz razvoj elektronskog izdavaštva, materijalni troškovi pri objavljivanju su gotovo nestali, otvarajući mogućnost da svet ponovo bude neometen trgovinom. „Srećom, sloboda koju nudi internet nudi mogućnost vaskrsavanja ideje o pisanju iz ljubavi, ne zarad novca“, dodaje Rahim. „Do sad je samostalno izdavaštvo iznedrilo fan fikciju i erotiku, ali možda nećemo dugo čekati da počnu da isplivavaju zvezde visokog kvaliteta.“ Tokom dve hiljade godina nismo se mnogo odmakli od Pindarove konstatacije: „Ljudi moraju pisati samo zbog ljubavi; sada pišu za novac.“
Naizgled deluje da bi bilo lako vratiti se u prošlost i razdvojiti pisanje od trgovine. Rahimova vizija je da se pisci drže drugih poslova i pišu u slobodno vreme, što deluje kao veoma jednostavno rešenje – njihove reči više neće biti u obavezi da ih hrane. Ali priča o Simonidu takođe ukazuje da su ove dve stvari – reči i novac – mnogo bliže u vrednostima nego što deluju. „Simonid je izgleda bio prvi koji je uveo precizno računanje u stvaranje pesama i pisanje pesama za novac“, napisao je jedan od komentatora pesnikove zaostavštine. Dionis od Halnikarnasusa je pri pisanju o Simonidu zapazio: „Obratite pažnju na Simonidov izbor reči i preciznost sa kojom je sastavljao dela.“ Na taj način, Simonid ne samo da je prvi koji je uzimao novac za svoje reči već je, kako ovi izvori navode, probudio u grčkoj kulturi činjenicu da novac i reči imaju analogni odnos. Tema za razmišljanje i večnu debatu.
Izvor: newrepublic.com
Prevod: Dragan Matković
