Ništa nije smešno – a valja se nasmejati

Zbirku karakterističnog naslova „Ništa nije smešno“ pisac Bojan Ljubenović sastavio je od pedesetak kratkih priča, kojima takva odrednica i bukvalno pristaje, jer gotovo nijedna nije duža od tri-četiri stranice, pa bi se moglo reći da su u pitanju svojevrsne prozne minijature.

Izuzetak je priča Smrt Isidora Petrovića, ali o njoj će docnije biti reči.

Kad se pročita naslov zbirke, a pritom se zna da je potekao od majstora satire, prvo što bi se moglo pomisliti jeste da će i te kako biti razloga za smeh nakon svake pročitane priče.

I to jeste tačno, ali – opet ne znači da su događaji i likovi zaista smešni.

Iz Ljubenovićevih priča najbolje se vidi da za izazivanje smeha nije neophodno nešto što je samo po sebi smešno, jer ima raznih smehova, pa i onih koji dolaze kao spas, kad već ništa drugo nije preostalo.

Kakvu bi svrhu imalo jadikovanje nad paradoksalnim pravilima jedne sredine, društva ili države, kakvu bi svrhu imalo ispravljanje nelogičnosti na kojima ne počiva samo jedan događaj, nego i čitav život, kakvu bi svrhu imalo ukazivanje na svaku nepravdu kad su ionako postale uobičajene, kakvu bi svrhu sve to imalo ako na kraju ne bude začinjeno smehom, pa makar i gorkim?

I zašto bi mrtvi uopšte razmišljali da li je njihov život imao smisla kad sve mogu da okrenu na smeh? Kao što je slučaj sa pričom Smrt Isidora Petrovića, ali o tom potom.

Kad se tako sagleda Ljubenovićeva zbirka, može na prvi pogled delovati da iz nje izbija pesimistički duh, čim se sâm smeh nameće kao jedini spas i jedina zamena za bilo kakav pokušaj prevazilaženja nepravde i apsurda.

Štaviše, može se pomisliti da smeh postaje iskupljenje za to što, umesto osude i pokušaja da se nešto promeni, dolazi prihvatanje, pokoravanje i ukalupljivanje.

Međutim, već samim ukazivanjem na paradokse svakodnevnog života, pa i smehom kao prvom rekacijom na njih, načinjen je i prvi korak ka njihovom prevazilaženju: neko će u priči prepoznati sopstvene mane, pa će ih možda prvom prilikom korigovati u stvarnom životu, a nekome će, kad se nađe u neobičnoj situaciji, pasti na um priča u kojoj je nešto slično ispričano, pa će mu možda i pomoći da adekvatno reaguje u datom slučaju.

Pišući svoje priče tako da se u njima svako može prepoznati, Ljubenović se ipak nije čvrsto držao granica realnosti, ali, i kad je unosio elemente fantastike, opet je kroz opise i dijaloge dao sliku savremenog okruženja.

Ipak, mnogo je više priča u kojima se živ čovek nalazi na životnoj prekretnici i treba da spozna pravu prirodu problema, ali i pravi način za njegovo rešavanje, bilo da je to brak, posao, odnos sa komšijama i prijateljima, pa i odnos prema političkoj situaciji u zemlji.

Pošto većina tih tema prožima Smrt Isidora Petrovića, ova je priča donekle paradigma cele zbirke, ali nešto docnije o tome.

Važno je da u Ljubenovićevim pričama ne postoji pravi krivac za svakodnevne nepravde kroz koje čovek prolazi, a ako se i pomisli da krivce treba tražiti među vlastodršcima i drugim moćnicima, pojedine priče i to demantuju, jer iako se politički funkcioneri u njima predstavljaju kao ljudi skloni sitnim (pa i krupnim) prevarama, oni se zapravo uopšte ne razlikuju od običnih ljudi, štaviše izgleda kao da su takvi postali zahvaljujući mentalitetu svojih podanika.

Trebalo bi nešto reći i o priči Smrt Isidora Petrovića, ali tekst se već bliži kraju, a to obično bude tako – eto, i u jednoj priči započinje se posao čitave godine, ali se uvek ispreči neki praznik, a u drugoj priči, nakon odluke da se proširi porodica, nikako da dođe scena koja se nakon takve odluke podrazumeva.

Autor: Dušan Milijić