Neurološke sličnosti između uspešnih pisaca i duševno obolelih
Znajući da je njegova supruga nezadovoljna njime jer je provodio više vremena uz pisaću mašinu nego sa njom, F. Skot Ficdžerald je skovao plan. Nije bio zadovoljan većinom svojih kratkih priča (uvrstio je samo 46 njih u objavljene antologije njegovih priča od 181 koliko je ukupno napisao), ali znao je da mora nešto brzo da smisli kako bi ponovo osvojio suprugu. Radio je od 7 ujutru do 2 ujutru idućeg dana i rezultat je bila priča The Camel’s Back („Zadnjica kamile“) za list Saterdej Ivning Post i za nju je dobio honorar od $500. Tog istog jutra doneo je Zeldi poklon kupljen novcem koji je upravo zaradio.
„Od svih priča koje sam napisao, mislim da mi je ova bila najzabavnija, a da me je stajala namanje truda“ bio je piščev komentar nakon prvog izdanja „Priča iz doba džeza“. „Što se tiče uloženog napora, napisao sam je za jedan dan u Nju Orleansu sa ciljem da kupim ručni sat od platine i dijamanata koji košta šesto dolara.“
Ovo se odigralo 1920. godine, kada je Zeldino nezadovoljstvo i dalje moglo biti ublaženo poklonom u pravom trenutku. (Uostalom, ona je tek pristala da se uda za njega kada je stekao novac i slavu nakon objavljivanja „S ove strane raja“, ranije te godine). Nedugo zatim, Zeldi je do te mere ponestalo strpljenja za Skotovo opijanje i osamljivanje, da je napravila sopstveni ispad i prevarila ga sa francuskim avijatičarem dok je on pisao „Velikog Gestbija“ na jugu Francuske. Od tog trenutka, njihov brak će se pretvoriti u očajničku mešavinu svađa, dugova, pića i manične depresije.
Ovo se odigralo 1920. godine, kada je Zeldino nezadovoljstvo i dalje moglo biti ublaženo poklonom u pravom trenutku. (Uostalom, ona je tek pristala da se uda za njega kada je stekao novac i slavu nakon objavljivanja „S ove strane raja“, ranije te godine). Nedugo zatim, Zeldi je do te mere ponestalo strpljenja za Skotovo opijanje i osamljivanje, da je napravila sopstveni ispad i prevarila ga sa francuskim avijatičarem dok je on pisao „Velikog Gestbija“ na jugu Francuske. Od tog trenutka, njihov brak će se pretvoriti u očajničku mešavinu svađa, dugova, pića i manične depresije.
Zeldine „impulsivne kupovine“, njena „strastvena ljubav prema životu“, buran društveni život, melanholija koja bi je obuzimala nakon razočaranja i razvoj bolesti u relativno kasnoj fazi njenog života (rođena je 1900. godine) ukazuju na afektivni poremećaj, kao i smenjivanje psihotničnog ponašanja i živahne, provokativne ličnosti - beleži stari članak časopisa Njujork Tajms koji je postavio pitanje „Koliko je Zelda bila luda?“
Ficdžeraldovi su možda najbolji – ili barem najintrigantniji – primer pisaca čiji je talenat, pomešan sa depresjom i porokom (alkoholom, kompusivnim kupovinama), doživeo trenutak blještavog sjaja, a nakon toga naglu propast.
Ali naravno, nisu samo Ficdžeraldovi ti koji su se borili sa depresijom i čiji se način života na kraju otrgao kontroli. Mark Tven, Tenesi Vilijams, Silvija Plat, Emili Dikinson, Stiven King, En Rajs, Dejvid Foster Volas, čak i Dž. K. Rouling su samo neki od pisaca koje je mučila boljka koju je Hemingvej jednom prilikom nazvao „umetnikovom nagradom“.
Uvrežena teorija o razlogu česte depresije autora je prilično jednostavna: pisci mnogo razmišljaju, a ljudi koji često razmišljaju uglavnom su nesrećni. Dodajte tome i duge periode izolacije i visoki nivo narcisoidnosti koji čoveka usmeri ka spisateljskom zanimanju i postaje prilično očigledno zbog čega pisci nisu baš najveseliji ljudi na svetu.
Ficdžeraldovi su možda najbolji – ili barem najintrigantniji – primer pisaca čiji je talenat, pomešan sa depresjom i porokom (alkoholom, kompusivnim kupovinama), doživeo trenutak blještavog sjaja, a nakon toga naglu propast.
Ali naravno, nisu samo Ficdžeraldovi ti koji su se borili sa depresijom i čiji se način života na kraju otrgao kontroli. Mark Tven, Tenesi Vilijams, Silvija Plat, Emili Dikinson, Stiven King, En Rajs, Dejvid Foster Volas, čak i Dž. K. Rouling su samo neki od pisaca koje je mučila boljka koju je Hemingvej jednom prilikom nazvao „umetnikovom nagradom“.
Uvrežena teorija o razlogu česte depresije autora je prilično jednostavna: pisci mnogo razmišljaju, a ljudi koji često razmišljaju uglavnom su nesrećni. Dodajte tome i duge periode izolacije i visoki nivo narcisoidnosti koji čoveka usmeri ka spisateljskom zanimanju i postaje prilično očigledno zbog čega pisci nisu baš najveseliji ljudi na svetu.
Ako ipak zagrebemo malo dublje, doći ćemo do zanimljivih otkrića – ne samo o neurološkim osnovama za depresiju kod pisaca, već i zbog čega je Hemingvej bio užasan prema Hedli, zašto su Skot i Zelda jedno drugo dovodili do ludila i zbog čega su pisci, uopšteno govoreći, ne samo depresivni, već i užasni partneri.
Pre nekoliko meseci, Andreas Fink sa Univerziteta u Gracu opisao je vezu između sposobnosti da dobijemo ideju i nemogućnosti suzbijanja dela mozga u temenom režnju zvanom precuneus. Ovaj deo mozga je najaktivniji kada se odmaramo i povezuje se osećajem samosvesti i procesom pamćenja. Pokazuje u kojoj meri razmišljamo o sebi samima i o našim iskustvima.
Kod većine ljudi, ovaj deo mozga se aktivira samo u stanju mirovanja i kada se ne koncentrišemo na posao ili svakodnevne obaveze. Kod pisaca i umetnika, međutim, ovaj deo mozga kao da je stalno aktivan. Fink je postavo hipotezu da najkreativniji ljudi stalno povezuju spoljni svet sa sopstvenim iskustvima, doživljajima i sećanjima. Ne mogu da se fokusiraju samo na jednu stvar kao prosečna osoba. U suštini, tok njihovih ideja nikada se ne prekida „ kao slavina koja se nikad ne isključuje – a posledica toga je da kreativni ljudi pokazuju osobine šizofrenije i manične depresije. Zaista, ovo nije hiperbola. Fink je otkrio da se nemogućnost da se umiri precuneus pretežno javlja kod dva tipa ljudi: kreativaca i psihotičara. Interesantno je da je ovakva bujica ideja i introspekcije očigledno presudna za uspeh u kreativnim zanimanjima.
Ako malo bolje razmislimo, to ima smisla. Zadatak pisca je da preoblikuje gomilu starih ideja u nove. Time što upijaju što veći broj informacija, umovi pisaca i umetnika mogu da proberu iz mora nepovezanih misli one koje će preinačiti u originalne, smislene proizvode.
Pre nekoliko meseci, Andreas Fink sa Univerziteta u Gracu opisao je vezu između sposobnosti da dobijemo ideju i nemogućnosti suzbijanja dela mozga u temenom režnju zvanom precuneus. Ovaj deo mozga je najaktivniji kada se odmaramo i povezuje se osećajem samosvesti i procesom pamćenja. Pokazuje u kojoj meri razmišljamo o sebi samima i o našim iskustvima.
Kod većine ljudi, ovaj deo mozga se aktivira samo u stanju mirovanja i kada se ne koncentrišemo na posao ili svakodnevne obaveze. Kod pisaca i umetnika, međutim, ovaj deo mozga kao da je stalno aktivan. Fink je postavo hipotezu da najkreativniji ljudi stalno povezuju spoljni svet sa sopstvenim iskustvima, doživljajima i sećanjima. Ne mogu da se fokusiraju samo na jednu stvar kao prosečna osoba. U suštini, tok njihovih ideja nikada se ne prekida „ kao slavina koja se nikad ne isključuje – a posledica toga je da kreativni ljudi pokazuju osobine šizofrenije i manične depresije. Zaista, ovo nije hiperbola. Fink je otkrio da se nemogućnost da se umiri precuneus pretežno javlja kod dva tipa ljudi: kreativaca i psihotičara. Interesantno je da je ovakva bujica ideja i introspekcije očigledno presudna za uspeh u kreativnim zanimanjima.
Ako malo bolje razmislimo, to ima smisla. Zadatak pisca je da preoblikuje gomilu starih ideja u nove. Time što upijaju što veći broj informacija, umovi pisaca i umetnika mogu da proberu iz mora nepovezanih misli one koje će preinačiti u originalne, smislene proizvode.
Nije iznenađujuće to što Tim Barton, Kventin Tarantino i drugi neuobičajeno kreativni autori našeg doba imaju tako bizarne ideje: oni ne mogu da prestanu da misle, i bilo da su prijatne ili morbidne, njihove zamisli (koje mogu postati remek-dela kao „Noćna mora pre Božića“ ili „Petparačke priče“) se konstantno roje u njihovim umovima.
Iako ovaj tok introspekcije i povezivanja rađa kreativne ideje, ima i svoju negativnu stranu – ljudi koji imaju „tendencije da razmišljaju“, imaju daleko veću šansu da postanu depresivni, pokazuju istraživanja Suzan Nolen-Hoeksema, psihologa sa Jejla. Konstantno razmišljanje uzima svoj danak. Pisanje, uređivanje teksta i lektorisanje takođe zahtevaju gotovo opsesivnu samokritiku, jednu od glavnih osobina obolelih od depresije.
Štaviše, istraživanje koje je sprovela Nensi Andreasen na prestižnoj radionici pisaca u Ajovi, pokazalo je da 80% učesnika ima neki oblik depresije. „Jedna od osnovnih osobina [depresije] je upornost“, rekla je Andreasenova. „Uspešni pisci su kao vrhunski borci koji primaju udarce jedan za drugim, ali odbijaju poraz. Istrajaće sve dok ne bude kako su oni zamislili“.
I dok je Ficdžerald voleo da se hvali svojim čistim talentom koji mu je omogućio da osmisli odlične priče za listove za samo nekoliko sati, biografičari su isticali kako je provodio mesece prepravljajući rukopise i revidirajući tekst iznova. U dobru i u zlu, kreativnost i fokusiranje su neraskidivo povezani.
Kako kaže Andreasenova, „ovaj načn razmišljanja ide ruku podruku sa patnjom. Ako ste britkog uma, možete se i poseći“.
Samo na tren zaboravite da je časopis Forbs na spisak najnarcisoidnijih zanimanja stavio pisanje/novinarstvo na šesto mesto. I zanemarite činjenicu da je pisanje ne samo usamljenički posao, već da može i prijatnu šetnju ili vožnju da pretvori u posao. Umesto toga, usredsredite se na činjenicu da pisanje može da stvara poseban svet i da upravlja njime. Jer, šta je pisanje ako ne splet naših misli i iskustava, samo ulepšanih i uglačanih?
Iako ovaj tok introspekcije i povezivanja rađa kreativne ideje, ima i svoju negativnu stranu – ljudi koji imaju „tendencije da razmišljaju“, imaju daleko veću šansu da postanu depresivni, pokazuju istraživanja Suzan Nolen-Hoeksema, psihologa sa Jejla. Konstantno razmišljanje uzima svoj danak. Pisanje, uređivanje teksta i lektorisanje takođe zahtevaju gotovo opsesivnu samokritiku, jednu od glavnih osobina obolelih od depresije.
Štaviše, istraživanje koje je sprovela Nensi Andreasen na prestižnoj radionici pisaca u Ajovi, pokazalo je da 80% učesnika ima neki oblik depresije. „Jedna od osnovnih osobina [depresije] je upornost“, rekla je Andreasenova. „Uspešni pisci su kao vrhunski borci koji primaju udarce jedan za drugim, ali odbijaju poraz. Istrajaće sve dok ne bude kako su oni zamislili“.
I dok je Ficdžerald voleo da se hvali svojim čistim talentom koji mu je omogućio da osmisli odlične priče za listove za samo nekoliko sati, biografičari su isticali kako je provodio mesece prepravljajući rukopise i revidirajući tekst iznova. U dobru i u zlu, kreativnost i fokusiranje su neraskidivo povezani.
Kako kaže Andreasenova, „ovaj načn razmišljanja ide ruku podruku sa patnjom. Ako ste britkog uma, možete se i poseći“.
Samo na tren zaboravite da je časopis Forbs na spisak najnarcisoidnijih zanimanja stavio pisanje/novinarstvo na šesto mesto. I zanemarite činjenicu da je pisanje ne samo usamljenički posao, već da može i prijatnu šetnju ili vožnju da pretvori u posao. Umesto toga, usredsredite se na činjenicu da pisanje može da stvara poseban svet i da upravlja njime. Jer, šta je pisanje ako ne splet naših misli i iskustava, samo ulepšanih i uglačanih?
Ova potreba za kontrolom često se prenosi i u stvarni život, nauštrb želja i osećanja skoro svih koji ih okružuju. Pisci su često loši partneri jer se prema stvarnim ljudima odnose kao prema likovima iz knjige koje mogu da oblikuju prema svojoj volji.
Kada je Čarls Dikens imao 24 godine (i navodno i dalje bio nevin), oženio se dvadesetjednogodišnjom Ketrin Hogart. Skoro odmah nakon venčanja, postao je opčinjen njenom najmlađom sestrom Meri (do te mere da će ona kasnije biti inspiracija za lik Male Nel u „Staroj prodavnici retkosti“). Meri je preminula ubrzo nakon toga, što je bio veliki šok za Čarlsa i do kraja njihovog braka, Ketrin se bezuspešno trudila da bude dostojna zamena svojoj sestri. Posle 22 godine i desetoro dece, Čarls je upoznao mladu glumicu Neli Ternan i, zaključivši da mu je supruga dosadila, odbacio ju je zarad svoje nove ljubavnice.
Kao i mnogi drugi pisci, od Fjodora Dostojevskog, do Ezre Paunda i V. S. Najpola, Dikens nije bio baš dobar čovek. Zapravo, bio je prilično loša osoba i da lepota njegovih dela nije zabeležena u istoriji književnosti, ne bi ostao zapamćen po dobru.
Pisci mogu da budu prilično teški ljudi – mešavina njihove depresije, otuđenosti i želje da upravljaju ne samo svojim likovima već i „likovima“ iz stvarnog života, bila je recept za ubijanje veza kroz vekove.
(Što se tiče još jednog faktora za propast veza - ozloglašene skolonosti pisaca prema alkoholu - Gopnik kaže: „Pisanje je posao koji narušava raznotežu između fizičkog i umnog rada neophodnu za normalan život i veruje se (premda je to zabluda) da tu razvnotežu ponovo uspostavlja alkohol“.
Suočavanje sa porokom, duševnim oboljenjima i zanemarivanje stvarnog sveta zarad izmišljenog je možda plemenit, ali i sizifovski posao za mnoge pisce. Ma koliko se trudili, najkreativniji pisci ne mogu se suprotstaviti neurologiji koja je protiv njih i prevelikom broju ideja koje im se roje u glavi.
Bio bi kliše citirati Džeka Keruaka i reći: „Jedini ljudi za mene su ludaci, ljudi koji su ludi za životom, ludi za razgovorom, ludi za spasenjem“, ali ipak je ovaj stav uvrežen s razlogom. Najfascinantnije istorijske ličnosti, one koje su dale svoj doprinos, koje su stvarale, možda su bili depresivni ljudi i melanholični romantičari, ali doprineli su društvu mnogo više nego što su bili svesni.
Autor: Kodi Delistrati
Izvor: thoughtcatalog.com
Prevod: Sonja Laštro
Kada je Čarls Dikens imao 24 godine (i navodno i dalje bio nevin), oženio se dvadesetjednogodišnjom Ketrin Hogart. Skoro odmah nakon venčanja, postao je opčinjen njenom najmlađom sestrom Meri (do te mere da će ona kasnije biti inspiracija za lik Male Nel u „Staroj prodavnici retkosti“). Meri je preminula ubrzo nakon toga, što je bio veliki šok za Čarlsa i do kraja njihovog braka, Ketrin se bezuspešno trudila da bude dostojna zamena svojoj sestri. Posle 22 godine i desetoro dece, Čarls je upoznao mladu glumicu Neli Ternan i, zaključivši da mu je supruga dosadila, odbacio ju je zarad svoje nove ljubavnice.
Kao i mnogi drugi pisci, od Fjodora Dostojevskog, do Ezre Paunda i V. S. Najpola, Dikens nije bio baš dobar čovek. Zapravo, bio je prilično loša osoba i da lepota njegovih dela nije zabeležena u istoriji književnosti, ne bi ostao zapamćen po dobru.
Pisci mogu da budu prilično teški ljudi – mešavina njihove depresije, otuđenosti i želje da upravljaju ne samo svojim likovima već i „likovima“ iz stvarnog života, bila je recept za ubijanje veza kroz vekove.
(Što se tiče još jednog faktora za propast veza - ozloglašene skolonosti pisaca prema alkoholu - Gopnik kaže: „Pisanje je posao koji narušava raznotežu između fizičkog i umnog rada neophodnu za normalan život i veruje se (premda je to zabluda) da tu razvnotežu ponovo uspostavlja alkohol“.
Suočavanje sa porokom, duševnim oboljenjima i zanemarivanje stvarnog sveta zarad izmišljenog je možda plemenit, ali i sizifovski posao za mnoge pisce. Ma koliko se trudili, najkreativniji pisci ne mogu se suprotstaviti neurologiji koja je protiv njih i prevelikom broju ideja koje im se roje u glavi.
Bio bi kliše citirati Džeka Keruaka i reći: „Jedini ljudi za mene su ludaci, ljudi koji su ludi za životom, ludi za razgovorom, ludi za spasenjem“, ali ipak je ovaj stav uvrežen s razlogom. Najfascinantnije istorijske ličnosti, one koje su dale svoj doprinos, koje su stvarale, možda su bili depresivni ljudi i melanholični romantičari, ali doprineli su društvu mnogo više nego što su bili svesni.
Autor: Kodi Delistrati
Izvor: thoughtcatalog.com
Prevod: Sonja Laštro
