„Nečista krv“ – poezija neizrecivog i nedokučivog

Bilo da se posmatra u kontekstu stvaralaštva srpskog realizma, bilo da se posmatra u kontekstu srpske moderne, roman „Nečista krv“ (objavljen 1910, ali stvaran tokom prethodnih desetak godina) u obe književne epohe zauzima visoko, ako ne i najviše mesto, a svakako mu jedno od najviših mesta pripada i u okviru celokupne srpske književnosti.

Stvarajući na razmeđi i međusobnom preplitanju dva jasno definisana književna pravca, Borisav Stanković je u svojim delima upravo i prikazao sudar dva vremena, a taj je sudar bio uslovljen brojnim razlozima, najviše političkim i socijalnim, što se pak odražavalo na psihološki aspekat jednog mentaliteta i jedne generacije.

Veličina književnog dela ogleda se i u tome što je ono toliko kompleksno da je teško definisati ga jednom rečju i jednom odrednicom, a u slučaju „Nečiste krvi“ nije samo pitanje da li je reč o realističkom ili modernom romanu nego i da li je psihološki ili sociološki roman, da li je roman pripovedan u vidu hronike ili je koncipiran kao roman lika, a nedoumica ostaje i da li je pisac ovim romanom više otkrio ili više prećutao.

Zadirući u intimni svet glavne junakinje Sofke, sve do njenih erotskih snova, a zatim razobličavajući tradiciju i njene običaje koji često prelaze granice morala, Stanković je zapravo mnogo toga ostavio nedorečenim, što nikako nije nedostatak – naprotiv, time je omogućeno čitaocu da sâm zamisli i dočara ono što nije izgovoreno ili što je samo uzgred spomenuto.

I kad piše o Sofkinim precima, i kad piše o efendi Mitinom odnosu prema ćerki, i o naboju osećanja između Sofke i njenog budućeg svekra Marka, i o razvoju ljubavi između Sofke i njenog znatno mlađeg muža Tomče, pisac se izražava poetskim jezikom koji ne odudara mnogo od već formiranog književnog standarda (osim kad se u upravnom govoru javlja vranjski govor), koji radnju čini spontanom, kao da je pripoveda očevidac samih događaja.

Upravo takav jezički izraz, ali i tematika koja ostaje tajanstvena čak i kad se o njoj piše na preko stotinu stranica, učinili su da „Nečista krv“ izraste u umetnost neizrecivog i nedokučivog, jer koliko god da je pisac nameravao da prikaže naličje jednog vremena i mentaliteta, istovremeno je i sâm pazio da ne otkrije do kraja ono što ne bi trebalo razotkriti.

Stankovićevi junaci inače ne ostvaruju svoje fantazije, ne krše stroga patrijarhalna pravila iako o tome oduvek maštaju, ne stavljaju osećanja iznad dužnosti iako su osećanja toliko jaka da neretko vode i u smrt, a ako se i usude da prekrše stare nepisane zakone, oni kao da sami sebe kažnjavaju zasluženom kaznom.

Stoga se Sofka, čija lepota postaje tragična krivica, dobrovoljno predaje nametnutoj udaji i docnijem turobnom životu, koji postaje cena njene gordosti, dok Sofkin svekar svesno odlazi tamo gde zna da ga čeka pogibija.

Nije naodmet poređenje sa Čehovljevim dramama, gde važi pravilo da puška koja se na sceni pojavi mora da pukne pre nego što se predstava završi. Kod Borisava Stankovića je obrnuto, i baš se na tome gradi sva napetost, iščekivanje i nagli obrt: puška je tu, čini se da će opaliti, ali nikako da pukne, jer onaj ko drži pušku nema za to dovoljno hrabrosti, ali ni ludosti. Naravno, puška u Stankovićevim delima, a naročito u „Nečistoj krvi“, može biti shvaćena i u prenesenom, tačnije erotskom smislu, jer vrhunac romana jeste u sceni kad Sofkin svekar nema snage da sa svojom tek prispelom snahom ispuni seksualni čin koji se, u Markovom svetu, smatrao uobičajenim i normalnim.

Iako se ostvario kao majstor proznog žanra, Borisav Stanković je istovremeno bio i pesnik, i to pesnik starog Vranja, čaršije iz vremena odlaska Turaka i propasti nekadašnjih ugledih srpskih porodica, pa je tako i „Nečista krv“ svojevrsna poezija, i to poezija koja istovremeno otkriva i prećutkuje, poručujući da pojedine tajne treba to da ostanu čak i kad se o njima sve zna.

Autor: Dušan Milijić