Elsa ima skoro 8 godina i njena baka je njen najbolji – i jedini – prijatelj. Elsina starmalost i bakino nepoštovanje društvenih pravila izazivaju probleme prilikom susreta sa ljudima, a Elsu zbog toga u školi vide kao crnu ovcu. Ali ona svako veče putuje sa svojom bakom u Zemlju skoro budnih, koju čini šest kraljevstava, svako sa svojom moćima, svrhom i mitologijom koje ih povezuju, i koje Elsa do detalja poznaje. U ovoj zemlji ona ne mora da brine kako će se snaći u školi, ili o zgradi gde živi, punoj marginalaca, ili o svojoj porodici, roditeljima koji su se razveli, pa onda venčali sa drugim partnerima, a njena majka je trudna. Kada baka umre, Elsa se oseća izgubljeno. I ljuta je. Toliko je ljuta da joj potraga za blagom koju joj je baka ostavila u zadatak ne pričinjava nikakvu utehu. Ali, ona otkriva da svaki marginalac u zgradi ima nekakve veze sa njenom bakom i svaki ima priču koja se tiče Zemlje skoro budnih. Nijednom svetu ne nedostaju avanture, tragedije ili opasnosti. Ovo je kompleksnija priča od Bakmanovog prvog romana, i ispričana je besprekorno. Kao i u romanu „Čovek po imenu Uve“, teme kojima se Bakman bavi su jasno predočene: važnost priča, iskrenost dece i zatupljenost većine odraslih, što ga stavlja u istu ligu sa piscima poput Roalda Dala i Nila Gejmena.

Dirljiv, povremeno smešan, i mudar portret tuge.

Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Miloš Vulikić